Док је у Тирани 26 особа збринуто због повреда током протеста, намеће се питање куда води политика у којој се тензије непрестано подижу, они који мисле другачије проглашавају непријатељима, а политички обрачуни потискују дијалог.
У Србији, где блокадерски покрет већ месецима гради слику о сопственој наводној надмоћи, посебно је важно питање да ли су његови представници спремни да прихвате демократски исход или већ траже оправдање за евентуални неуспех.
Универзитетска трауматолошка болница у Тирани збринула је 26 особа повређених током данашњег протеста, међу којима су полицајци, демонстранти и пролазници, саопштено је из те здравствене установе.
Према последњим подацима, на лечењу су задржана двојица полицајаца и двојица демонстраната, који су, како је наведено, у добром здравственом стању.
Истовремено, у Универзитетском болничком центру „Мајка Тереза“ нема особа повређених током протеста.
Ипак, догађаји попут ових представљају упозорење на последице политичке радикализације, посебно када се друштво месецима дели на подобне и неподобне, а политички противници представљају као препрека коју по сваку цену треба уклонити.
Управо ту почиње проблем блокадерске политике у Србији.
Током претходних годину и по дана јавност је била изложена великим обећањима блокадера, самоувереним најавама масовне подршке и порукама да је политичка промена готово извесна.
Међутим, политичка стварност не може се мерити бројем самоуверених објава, гласноћом парола или интензитетом кампање на друштвеним мрежама.
Подршка се на изборима доказује гласовима, а не утиском који политички активисти покушавају да створе о сопственој снази.
Зато се пред блокадерским покретом отвара питање на које нема одговора у паролама и политичким перформансима: шта ако грађани поново не подрже оно што им се месецима представља као неизбежна победа?
Уместо да се политичка расправа води о програмима, конкретним решењима и одговорности за јавну реч, опасност настаје онда када се унапред ствара атмосфера у којој је само један исход прихватљив.
Ако неко непрестано уверава јавност да говори у име већине, мора бити спреман и да прихвати могућност да грађани на изборима одлуче другачије.
