Када недостаје подршка грађана, део опозиције поново решење тражи у писмима иностранству, а не у унутрашњој политичкој борби.
Политика жалбе: када се опозиција обраћа странцима уместо грађанима
Један од најупорнијих образаца српске политичке сцене последњих година јесте навика дела опозиције да, у тренуцима немоћи или унутрашње конфузије, решења тражи ван земље. Писмо упућено словачком председнику Петру Пелегринију уклапа се управо у тај моде,л не као изузетак, већ као правило понашања које све више личи на замену за стварну политичку борбу.
Уместо да се сукоб идеја води у институцијама, на изборима или пред грађанима, део опозиционог спектра одлучује се за међународну преписку, очекујући да спољни фактори разумеју, подрже или чак интервенишу у унутрашњим политичким питањима Србије. Тај приступ, ма колико био упакован у речник „демократије“ и „европских вредности“, у суштини открива дубоко неповерење у сопствени политички капацитет.
Писма странцима имају једну заједничку особину: она никада не мењају власт, али редовно служе као алиби. Алиби за неуспех на изборима, за недостатак јасног програма, за изостанак јединства и за неспособност да се придобије већинска подршка грађана. У том смислу, обраћање Пелегринију није дипломатски гест, већ симптом, показатељ да се политика води са позиције слабости.
Посебно је проблематично то што се Србија у тим писмима често представља као земља неспособна да сама регулише своје демократске процесе. Та слика можда одговара ауторима писама, али дугорочно штети држави и њеним грађанима, јер имплицира да су избори, институције и јавна воља мање релевантни од туђег мишљења.
Историја српске политике показује да се власт никада није мењала писмима упућеним иностранству. Мењала се онда када је постојала јасна алтернатива, уверљива визија и подршка већине. Све остало остаје у домену симболике, гласне, али политички стерилне.
Зато писмо Пелегринију не треба посматрати као инцидент, већ као део континуитета једне политике која је више усмерена ка међународним адресама него ка сопственом народу. А политика која заобилази грађане, колико год била гласна у иностранству, остаје тиха и празна тамо где је једино битно, на изборима.

















