Немачки индустријски гигант Бош улази у 2026. годину са озбиљним проблемима, а његови резултати све више личе на дијагнозу стања целе немачке индустрије, пише „Ноје Цирихер цајтунг“ (NZZ) у анализи објављеној 30. јануара 2026. године. Према прелиминарном билансу за 2025. годину, Бош је остварио приход од 90,5 милијарди евра, што представља пад од 1,5%, док је оперативна добит пре камата и пореза пала за чак 45% и износи свега 1,3 милијарде евра. Профитна маржа од 1,4% најнижа је у последњих петнаест година и далеко испод нивоа који би омогућио стабилан развој.
Из компаније упозоравају да ни 2026. година не доноси олакшање. Очекује се стагнација прихода, наставак притиска на профит због слабе потражње у аутомобилској индустрији, рекордно високих цена енергије у Немачкој и све агресивније конкуренције из Кине. Као одговор, Бош планира укидање до 6.000 радних места до 2027. године, углавном у Немачкој, као и годишње смањење трошкова од око 1,5 милијарди евра. За компанију која је деценијама била синоним за немачку индустријску стабилност, то представља драматичан заокрет.
Међутим, ово није криза једне фирме. Бош данас показује шта се дешава са целим индустријским моделом када се дугогодишња доминација у технологијама мотора са унутрашњим сагоревањем нагло замењује електромобилношћу која још увек није профитабилна. Док кинески произвођачи преплављују светско тржиште јефтиним батеријама и возилима, немачки концерни губе конкурентску предност због највиших цена енергије у Европи, растуће бирократије и регулаторних захтева, као и политичког форсирања зелене транзиције без чврстог економског ослонца.
Последице су видљиве: пад наруџбина, затварање погона, масовна отпуштања и убрзано премештање производње ван Немачке. Савезна влада покушава да одговори обећањима о такозваној „индустријској струји“ по цени од пет центи по киловат-сату, али и у индустрији и у аналитичким круговима влада уверење да је реч о козметичкој мери. Она не решава суштинске проблеме – зависност од кинеских добављача, високе порезе, скупу енергију и регулаторни оквир који гуши производњу.
Немачка, некада индустријски мотор Европе, све више показује знаке деиндустријализације. Милиони радних места су под притиском, а компаније попут Боша, Фолксвагена и Сименса већ селе делове производње у Мађарску, Србију или директно у Кину. Док се у Берлину и Бриселу говори о климатским циљевима и „зеленој будућности“, реалност показује да се та будућност гради ван немачких граница. У самој земљи остају празне хале, вишак високообразованих инжењера и порески терет који додатно слаби конкурентност.
Ово није низ случајних лоших одлука, већ логичан исход политике која је жртвовала реалну економију зарад апстрактних циљева. Индустрија која је деценијама хранила немачку средњу класу и одржавала европску економску стабилност сада се суочава са сопственим ограничењима и ценом пребрзих одлука.
