Од 1745. године, када су се Словаци населили у Бачком Петровцу, Срби и Словаци овде нису делили простор, већ живот.
Историја Бачког Петровца не може се читати кроз године сукоба, јер их овде готово није ни било. Она се чита кроз трајање. Кроз векове у којима су различити народи успевали да изграде заједницу без наметања, без брисања идентитета и без потребе да се једни другима доказују.
Доласком словачких породица средином 18. века, Бачки Петровац постаје простор у ком се сусрећу различите културе, језици и обичаји, али не као супротстављени светови, већ као делови исте свакодневице. Срби, као већинско становништво у ширем подручју, и Словаци, који овде граде свој нови дом, развијају однос заснован на међусобном поштовању и практичној сарадњи.
Живот је захтевао договор. Пољопривреда, занати, трговина и касније институције нису познавали етничке баријере. Радило се заједно, а разлике су се чувале у кући, језику, вери и обичајима, не као разлог за раздвајање, већ као део личног и колективног идентитета.
Посебну улогу у очувању тог суживота имале су школе, цркве и локалне самоуправе, које су кроз историју налазиле начине да уважавају специфичности обе заједнице. Образовање на матерњем језику, културна друштва и верске институције постојале су паралелно, али никада изоловано једне од других.
Бачки Петровац је преживео промене држава, граница и система. Аустроугарску монархију, Краљевину, социјалистичку Југославију и савремену Србију. У свим тим периодима, међунационални односи овде су остајали стабилни, управо зато што нису били засновани на идеологији, већ на животу.
Историја овог места показује да суживот није резултат великих речи, већ дугог искуства. Он се не проглашава, он се живи. И зато Бачки Петровац данас стоји као пример средине у којој различитост није била препрека трајању, већ један од његових темеља.
Оно што је трајало скоро три века, није настало случајно. Настало је стрпљењем, разумевањем и свешћу да заједница опстаје онда када људи науче да живе једни поред других и једни са другима.
