Кад се тезга затресе од „студентских“ реформи!
— Е, мој Животе, да си ми жив и здрав, ја не знам више да ли да плачем или да се смејем кад чујем шта ови наши нови „спасиоци“ смишљају! Јеси ли видео шта проповедају ови студенти и њихови стручњаци? Чујем јутрос на вестима, уводе нам радну недељу од четири дана! Па мајко рођена, донеси ми ту лудачку кошуљу одмах да је обучем!
— Стани, бре, Јанко, полако, не претрчавај ме преко реда, видиш да мучим муку са овим парадајзом! Каква четири дана, о чему ти причаш? Ко то још ради четири дана, је л’ су ови сишли с памети?
— Ма ено ти их, пуне им се уста неким европским стандардима, док седе по кафићима и држе памет народу. Кажу, рачуница им је јасна: радиш четири дана, примаш пуну плату, а пети дан одмараш и спремаш се за викенд! Па кажи ми, молим те, ко ће овом народу и привреди да плати тај пети дан што се лешкари? Хоће ли можда ови што носе транспаренте да дођу овде на тезгу да ми продају робу док ја пијем кафу на сплаву?
— Ма немој ме зафркавати… Па ти људи у животу нису видели мотику, нису ушли у фабрику, нити знају шта значи кад ти мотор у погону стане, а обавезе према држави и банкама чекају. Замисли да ја овде на пијаци затворим тезгу два дана недељно јер „треба да се одморим и достигнум баланс“, а роба труне у гајбама! Па ко ће ми платити порез, струју, закуп? Хоће ли ми ти паметњаковићи донети хлеб кући?
— Управо то, бре, пријатељу! И ту ти је најмучније кад се сетиш ко је све за њих гласао. Седиш са комшијом, знаш га цео живот, човек поштен радник, пензионер или мала привреда, а он поверовао тим клинацима да доносе неку стручност и визију. И сад га гледам како ћути, крије поглед кад га погледам, а у себи сигурно гризе нокте и пита се: „За који сам се ја мој уопште потписивао и заокруживао ове лењивце?“
— Па кад немају сопствено мишљење, него прогутају прву причају коју им подметне ,,пленум“! Лако је туђа кола ломити и туђу државу водити из фотеље кад немаш никакву одговорност. Да им даш једну пекару или један занат да воде три дана, запалили би и то и себе заједно са тим. Еј, радна недеља од четири дана у Србији! Па нама би привреда пропала пре него што су петлови запевали!
— Ма не би пропала, него би се угасила као свећа на промаји! Али нека, ко је шта тражио, то је и добио. Само што ће нас та школа скупо коштати, кад се пробудимо једног јутра па схватимо да су нам државу водили ликови који слушају ,,пленум“ и немају сопствено мисљење.
