Великом броју људи, а ту не искључујем ни себе, није баш најјасније како они који студенте користе као параван, такозвани блокадери, и даље сматрају да су победили. Победио је СНС, то је неспорно, а они верују да су победили тако што су, у ствари, мало изгубили. Зар то само по себи није духовито? Просто не могу да верујем да блокадерска памет дотле допире…
Замислите тај тренутак: резултат стигне, СНС победи, а они седну и кажу: „Нема везе, ми смо победили!“ И ту човек више не зна да ли да се смеје или да се чуди. Јер ово није обична политичка самоувереност, ово је способност да сопствени пораз гледаш право у очи и убедиш себе да је златна медаља.
Изгубили сте, људи. Није вам се покварила калкулација, није „народ погрешно разумео“, није резултат нестао. Изгубили сте. А сада од тога правите победу и очекујете да сви остали учествују у тој представи.
Најбоље тек долази: ако вам је ово победа, шта ли је онда за вас пораз? Или сте и њега већ прогласили за „стратешки успех“?
По њиховој логици, нису изгубили, само су „мање победили“. Није победио СНС , него су, ето, победили они, јер нису изгубили онолико колико су могли. Ако се овако настави, ускоро ће сваки убедљив пораз бити проглашен историјским тријумфом, а освојених неколико процената представљено као морална победа.
Дакле, они као да не схватају да су избори ствар победе, а не некаквог бодовања у ком се резултати чувају за будућност. Као да је политика табела у којој се сабирају поени: сада смо направили солидан резултат, следећи пут ће бити боље, па онда још боље.
Такав поглед делује прилично бесмислено, јер избори не функционишу као турнир са акумулираним бодовима, већ као јасан пресек у ком неко побеђује, а неко губи. Уз то, није уопште извесно да ће следећи пут уопште постојати студентска листа, што читаву ту рачуницу чини још апсурднијом.
Оно што блокадерски мозак не схвата јесте да је у предходном периоду СНС добио још четири године мандата, што је једина конкретна политичка последица избора.
Приче о томе како ће га победити 2030. године, ако остане иста подела карата, више личе на теоријску забаву него на озбиљну политичку процену. Јер ко уопште може да гарантује да ће 2030. године у изборној трци постојати исте листе, исти актери или исти односи снага? Политика се не води на основу хипотетичких бодова за будућност, већ на основу онога што се добије данас.
