У времену када многи покушавају да све претворе у политичку буку, поделе и пролазне интернет свађе, двориште Удружења петровачких жена ових дана постало је место на коме се осетило нешто много снажније. жива историја, заједништво и понос словачке заједнице у Србији.
Изложба „С водом некада…“, приређена поводом Словачких народних свечаности, није била само етнографски догађај. Била је снажан подсетник да су Словаци у Србији свој идентитет сачували радом, породицом, вером и културом, а не виком, блокадама и покушајима да се другима намеће једина „дозвољена“ истина.
Док се у јавности често намеће атмосфера конфронтације и нетрпељивости, Петровац је показао да се заједница може окупити око нечега што спаја – око сећања на претке, око приче о води која је хранила поља, напајала стоку и окупљала људе на бунарима и рекама.
Живи прикази старинских послова, жене у народним ношњама, песма, стихови и кореографија која је оживела прање веша на реци показали су да традиција није музејски предмет, већ жива снага која и данас окупља људе свих генерација.
Посебну тежину догађају дала је чињеница да су у програму учествовали бројни чланови словачке заједнице који деценијама чувају језик, обичаје и културно наслеђе својих предака. Управо у томе лежи порука коју је Петровац послао далеко изван својих граница – да Србија није место у којем мањинске заједнице нестају, већ земља у којој Словаци могу слободно да негују свој језик, песму, веру и културу.
Док неки покушавају да све сведу на сукобе и поделе, Словачке народне свечаности показују супротно: да различитост није претња, већ богатство; да се идентитет чува стваралаштвом, а не забранама; и да је управо Бачки Петровац један од најлепших примера како се словачки живот у Србији не само чува, већ и поносно развија.
Изложба „С водом некада…“ зато је постала много више од приче о бунарима и рекама. Постала је прича о народу који није заборавио своје корене, о женама које су генерацијама чувале дом, језик и обичаје, и о заједници која је показала да се истински идентитет не може угушити ни пролазним политичким букама, ни покушајима да се култура потисне у други план.
Петровац је овом изложбом још једном доказао да словачка реч у Србији није тиха успомена на прошлост, већ снажан, жив и поносан глас који и данас одјекује Војводином.
