Има нечег готово поетичног у апсурду којем сведочимо: након што су месецима улази у школе и факултете били блокирани, а редовна настава проглашена за „превазиђен систем“ и ненаменско трошење времена, блокадери су одједном, преко ноћи, открили чари просветитељства.
Након што су образовне установе закључане, а ђаци и студенти остали испред затворених врата, дошло је до епохалног преокрета.
На улици, у прашини, директно између превртaних канти за ђубре, нагомиланих кеса са смећем, никла је: библиотека.
Метаморфоза преко ноћи: Од катанца до Вука Караџића
Колико јуче, институције знања биле су мета блокада. Образовање је стављено на чекање, а учионице су проглашене непотребним док се „не реши виша политика“.
Међутим, када је постало јасно да спречавање деце да иду у школу, индоктринисање мржњом и бесом, ширење међунационалне нетрпељивости и подела у друштву не наилази на подршку међу родитељима и грађанима који покушавају да живе нормалан живот, организатори су брже-боље променили тактику како би попунили рупе у сопственом маркетингу и поправили јадни углед у јавности.
Решење је нађено у књизи. Јер, по тој логици, ништа не прашта хаос тако добро као слика са романом у руци.
Поставља се, међутим, просто питање: каква се то порука шаље када се праве библиотеке нападају и затварају, а истовремено се праве импровизоване вештачке библиотеке на улици, тик уз препуне контејнере и редакцијама за индоктринацију мржњом?
Тај гротескни призор, у ком се Достојевски или Андрић „читају“ поред смрада уличних канта за смеће које су исти ти организатори довукли да блокирају пролаз, најбоље слика сву дубину блокадерског апсурда.
Настава у учионици је, ваљда, била сувише обична; читање поред смећа је сада врхунац активизма.
Књига као штит од критике
Овде, очигледно, није реч о искреној љубави према књижевности нити према образовању.
Књига је у овом сценарију искоришћена као најјефтинији реквизит за скретање пажње.
Поставити кутак за читање на месту где блокирате свакодневни живот грађана служи само као параван за извртање теза:
- Ко критикује блокаду: тај је, тобоже, против културе и читања.
- Ко пита зашто су школе затворене: тај „не разуме критичко мишљење“.
Овакав маневар треба да послужи као моралнa камуфлажа: преко ноћи треба заборавити ко је онемогућио наставу, а актерима залепити етикету „културне елите“.
Књига је овде сведена на пиона, политички реквизит који треба да опере одговорност за ометање образовања.
А док се таква „просвећеност“ промовише кроз блокадерске медије, остаје непријатно питање: да ли су књиге заиста пронашле читаоце или су само пронађене као нови реквизит за политички маркетинг?
Ако већ оснивају библиотеке, можда би најпре требало да једну отворе у сопственим редакцијама, па да тамо уведу обавезну лектиру о толеранцији, дијалогу и последицама ширења мржње, подела и нетрпељивости.
Нека полице буду пуне књига о томе како се поштује другачије мишљење, како се разговара без вређања и како се деца не претварају у политичку публику, јер би то била лекција која им, изгледа, највише недостаје.
Јер библиотека није место за производњу политичке послушности, нити је књига алат за обликовање деце према било чијем блокадерском нахођењу, њена сврха је да човек научи да мисли својом главом.
Зато је слика која остаје готово савршена иронија целе приче: књиге између канти за смеће, а библиотека у редакцијама, само што би у тим редакцијама прво требало прочитати лекцију о томе како се негује знање, а не мржња.
