Ево једне прилично незгодне вести за све оне који развој најрадије мере бројем разлога због којих нешто не може.
Кулпинска улица у Бачком Петровцу се рехабилитује.
Да, добро сте прочитали. Не обећава се, не најављује се и не „разматра се“ могућност да се једног дана нешто уради. Радови су почели, машине су на терену, а пројекат има јасно дефинисан рок за завршетак.
Према подацима, реч је о пројекту „Рехабилитација Кулпинске улице у Бачком Петровцу“. Наручилац је Општина Бачки Петровац, док је финансијер Управа за капитална улагања АП Војводине. Радови су започети 2. јуна 2026. године, а планирани рок за завршетак је 9. септембар 2026. године.
На први поглед, једна улица.
Али управо ту и јесте суштина.
За грађане то није само једна ставка у неком документу, број пројекта или запис на градилишној табли. То је саобраћајница којом људи пролазе, коју користе сваког дана и чије ће уређење остати дуго након што се заврше политичке расправе, коментари и препуцавања.
И ту долазимо до оног занимљивијег дела.
Увек ће се наћи неко ко ће рећи да то није ништа посебно.
Није посебно када се ради улица.
Није посебно када се улаже у инфраструктуру.
Није посебно када се обезбеде средства.
Није посебно ни када се нешто што годинама служи грађанима доведе у боље стање.
У ствари, најбоље би било да се ништа не ради. Тако бар нико не би морао да троши време на објашњавање зашто му смета што се ради.
Јер је, признаћемо, много лакше написати „ништа се не ради“ него сачекати да машина заврши посао.
Много је лакше написати да „нема развоја“ него прошетати до места где се радови одвијају пред очима.
А посебно је занимљиво када се напредак најпре тражи, а када се појави, онда се тражи разлог због којег он наводно није довољно добар.
Тако смо, изгледа, дошли до новог стандарда: ако се не ради, лоше је, ако се ради, опет није добро, а ако се све заврши – онда ће се већ пронаћи нешто треће.
Срећом, Кулпинска улица нема друштвене мреже, нема профил и не учествује у интернет расправама.
Она има много једноставнији задатак, да после завршетка радова буде боља, уређенија и функционалнија него што је била.
И то је, на крају, најбољи одговор.
Развој се не доказује галамом. Доказује се радовима.
Не доказује се бројем коментара. Доказује се оним што остане после њих.
Не мери се количином незадовољства, већ конкретним резултатима које грађани могу да виде и користе.
Зато ће можда неко бити разочаран што ова вест није још једна прича о томе како „ништа нема смисла“.
Извињавамо се због непријатности.
Неко је, изгледа, ипак одлучио да се ради.
И то баш тамо где ће резултат грађани моћи да виде сваког дана.
А они који баш воле да траже доказ да се ништа не ради имају један мали проблем.
Кулпинска улица се ради.
Машине су на терену.
Рок постоји.
Пројекат постоји.
Инвестиција постоји.
И, што је можда најнезгодније од свега, резултат ће на крају бити видљив.
Наравно, коментари ће доћи. И добро је да дођу. Само ће овога пута бити занимљиво видети како се објашњава да се „ништа не ради“ тамо где се радови већ увелико изводе.
Јер понекад је најбољи одговор на причу о стагнацији једноставно, погледајте око себе.
