Изборна трка у Србији добија нове димензије, а најновији политички догађаји откривају дубоку кризу и разједињеност у опозиционим редовима.
Оно што је почело као заједнички наступ и покушај политичке капитализације на трагичним догађајима и друштвеним кризама, сада се претворило у отворену борбу за опстанак и међусобно ремећење позиција између Странке слободе и правде (ССП), Народног покрета Србије Мирослава Алексића и такозване „студентске листе“ која је парадоксално без студената.
Паразитирање на несрећама: Како су протести постали предизборна бина?
Подсетимо се почетака ових акција, када су се испред зграде општине и на улицама ређале блокале и протести, опозициони ,,лидери” су били у првим редовима.
Међутим, већ тада су многи упозоравали да се иза наводне бриге за опште добро крије покушај политичког профитирања на туђој муци и трагедији.
Протести су коришћени као полигон за грађење личних рејтинга и прикупљање јефтиних политичких поена, док су стварни грађани често служили само као параван за амбиције појединаца.
Сада, када су расписани избори, стварно лице опозиционе сцене излази на видело, а досадашњи савезници постају највећи ривали.
Посебно је занимљив потез Мирослава Алексића и његовог Народног покрета Србије, који су пружили такозвану „квази подршку“ новокомпонованој ,,студентској листи” која је комично без студената.
Док се некада заједнички стајало испред институција и узнемиривала јавност кроз разне облике блокада, данас се дојучерашњи савезници међусобно мрзе, оштре ножеве и гледају преко нишана у борби за сваки глас који им из руке ототимају новокомповани актери.
Оно што је почињало као заједничко „паразитирање“ на трагедији, сада се претворило у нервозно кошкање и подметање клипова међу дојучерашњим партнерима.
Блокадери и организатори листе на којима правих студената готово да нема, сада су постали највећа ноћна мора традиционалним опозиционим странкама.
Уместо солидарности, на сцени је бесовмучна борба за опстанак у којој свако свакоме ради о глави.
Избори су тако на видило изнели суву истину: када су у питању фотеље, функције и гласови, идеологија и заједништво нестају у секунди, а остаје само сурова борба за политички опстанак у којој нико не штеди свог дојучерашњег саборца.
