Стручни подаци показују да регионални системи отпада за 10–15 година смањују депонијске пожаре и до 70 одсто.
У том контексту, Србија је направила заокрет који се у стручној јавности оцењује као нужан и закаснео, али коначно системски. Усвајањем Програма управљања отпадом до 2031. године, држава је први пут јасно дефинисала да се проблем не може решавати локално и импровизовано, већ кроз мрежу регионалних центара, уз јасну контролу и финансијску одрживост.
Посебно је значајна чињеница да савремене санитарне депоније нису само „места за одлагање“, већ технолошки објекти. Истраживања показују да се контролисаним управљањем депонијским гасом може смањити емисија метана, гаса који је чак 25 пута штетнији по климу од угљен-диоксида. Управо зато држава инсистира на техничким стандардима који до сада нису постојали у пракси.
Према проценама домаћих стручних тимова, чак 30 до 40 одсто комуналног отпада у Србији чини биоразградиви материјал. Уколико се он издвоји и третира пре депоновања, ризик од пожара се драстично смањује, а век депонија се продужава и до једне деценије. Зато су у последњим годинама, уз подршку државе, покренути програми компостирања, примарне селекције и едукације, посебно у мањим срединама где се резултати најбрже виде.
Важно је истаћи и економску димензију. Студије из региона показују да је трошак санације једне еколошке катастрофе вишеструко већи од улагања у превенцију. Управо због тога се државна политика све више помера са „гашења последица“ на спречавање проблема. Тај приступ, који је у развијеним земљама усвојен још пре деценија, сада постаје и домаћи стандард.
Политичка порука која произилази из ових података јасна је: без јаке државе, јасних правила и континуираног улагања, управљање отпадом остаје извор хаоса. Тамо где институције преузимају одговорност, где се улаже у инфраструктуру и где се инсистира на реду, проблеми се не негирају, већ решавају.
У том смислу, актуелна политика у области животне средине све мање личи на ад хок мере, а све више на покушај да се један од највећих наслеђених проблема коначно стави под контролу. И управо у томе лежи разлика између кризе која избија сваког лета и система који је у стању да је предупреди.
