Danas se navršavaju 23 godine od jednog od najstrašnijih zločina počinjenih nad srpskom decom na Kosovu i Metohiji, terorističkog napada u Goraždevcu kod Peći.
Danas se navršavaju 23 godine od jednog od najstrašnijih zločina počinjenih nad srpskom decom na Kosovu i Metohiji, terorističkog napada u Goraždevcu kod Peći, kada su ubijeni Ivan Jovović (18) i dvanaestogodišnji Pantelija Dakić, dok je još četvoro dece ranjeno. Dvadeset tri godine kasnije, zločin i dalje nema ime, lice ni presudu.
Tog 13. avgusta 2003. godine, na improvizovanoj plaži na reci Bistrici, gde su se deca kupala i pokušavala da bar na trenutak žive bez straha, odjeknuli su rafali. Prema podacima UNMIK-a, ispaljeno je čak 87 metaka. U trenucima koji su zauvek promenili živote porodica i čitavog Goraždevca, prekinuto je detinjstvo, ugašeni su snovi i ostavljena je rana koja ni posle više od dve decenije nije zaceljena.
Ivan je ubijen na licu mesta. Pantelija je, teško ranjen, izgubio bitku za život u bolnici. Njihova imena danas nisu samo deo tragične statistike, već simbol stradanja nedužne dece i bolnog pitanja koje odzvanja već 23 godine, kako je moguće da za ubistvo dece niko nije odgovarao?
Posebnu težinu ovoj tragediji daje činjenica da se dogodila u vreme kada je Kosovo i Metohija bilo pod međunarodnom upravom i kada su građani očekivali da će institucije obezbediti bar osnovnu sigurnost. Umesto pravde, porodice su dobile tišinu. Umesto odgovora, godine ćutanja.
Svakog avgusta u Goraždevcu se ponovo čuju isti uzdasi, iste molitve i isto pitanje koje boli više od samog vremena: da li su životi srpske dece bili manje vredni? Majke i očevi koji su tog dana izgubili svoje najmilije nisu izgubili samo decu, izgubili su i veru da će pravda jednom zakucati na njihova vrata.
Sećanje na Ivana i Panteliju nije samo obaveza njihovih porodica, već i opomena svima da zločini nad decom ne smeju biti zaboravljeni, relativizovani ili gurnuti u arhive nerešenih slučajeva. Dok god ubice nisu pronađene, Goraždevac ostaje mesto gde bol nije prošlost, već svakodnevica.
Dvadeset tri godine su prošle. Generacije su odrasle. Mnogo toga se promenilo. Ali dve porodice i dalje čekaju ono što bi u svakoj pravednoj civilizaciji moralo biti najmanje što žrtve zaslužuju, istinu, pravdu i priznanje da su Ivan Jovović i Pantelija Dakić bili deca koja su imala pravo da žive, a ne da budu ubijena dok su se kupala u reci svog sela.
