Данас се навршавају 23 године од једног од најстрашнијих злочина почињених над српском децом на Косову и Метохији, терористичког напада у Гораждевцу код Пећи.
Данас се навршавају 23 године од једног од најстрашнијих злочина почињених над српском децом на Косову и Метохији, терористичког напада у Гораждевцу код Пећи, када су убијени Иван Јововић (18) и дванаестогодишњи Пантелија Дакић, док је још четворо деце рањено. Двадесет три године касније, злочин и даље нема име, лице ни пресуду.
Тог 13. августа 2003. године, на импровизованој плажи на реци Бистрици, где су се деца купала и покушавала да бар на тренутак живе без страха, одјекнули су рафали. Према подацима УНМИК-а, испаљено је чак 87 метака. У тренуцима који су заувек променили животе породица и читавог Гораждевца, прекинуто је детињство, угашени су снови и остављена је рана која ни после више од две деценије није зацељена.
Иван је убијен на лицу места. Пантелија је, тешко рањен, изгубио битку за живот у болници. Њихова имена данас нису само део трагичне статистике, већ симбол страдања недужне деце и болног питања које одзвања већ 23 године, како је могуће да за убиство деце нико није одговарао?
Посебну тежину овој трагедији даје чињеница да се догодила у време када је Косово и Метохија било под међународном управом и када су грађани очекивали да ће институције обезбедити бар основну сигурност. Уместо правде, породице су добиле тишину. Уместо одговора, године ћутања.
Сваког августа у Гораждевцу се поново чују исти уздаси, исте молитве и исто питање које боли више од самог времена: да ли су животи српске деце били мање вредни? Мајке и очеви који су тог дана изгубили своје најмилије нису изгубили само децу, изгубили су и веру да ће правда једном закуцати на њихова врата.
Сећање на Ивана и Пантелију није само обавеза њихових породица, већ и опомена свима да злочини над децом не смеју бити заборављени, релативизовани или гурнути у архиве нерешених случајева. Док год убице нису пронађене, Гораждевац остаје место где бол није прошлост, већ свакодневица.
Двадесет три године су прошле. Генерације су одрасле. Много тога се променило. Али две породице и даље чекају оно што би у свакој праведној цивилизацији морало бити најмање што жртве заслужују, истину, правду и признање да су Иван Јововић и Пантелија Дакић били деца која су имала право да живе, а не да буду убијена док су се купала у реци свог села.
