Velikom broju ljudi, a tu ne isključujem ni sebe, nije baš najjasnije kako oni koji studente koriste kao paravan, takozvani blokaderi, i dalje smatraju da su pobedili. Pobedio je SNS, to je nesporno, a oni veruju da su pobedili tako što su, u stvari, malo izgubili. Zar to samo po sebi nije duhovito? Prosto ne mogu da verujem da blokaderska pamet dotle dopire…
Zamislite taj trenutak: rezultat stigne, SNS pobedi, a oni sednu i kažu: „Nema veze, mi smo pobedili!“ I tu čovek više ne zna da li da se smeje ili da se čudi. Jer ovo nije obična politička samouverenost, ovo je sposobnost da sopstveni poraz gledaš pravo u oči i ubediš sebe da je zlatna medalja.
Izgubili ste, ljudi. Nije vam se pokvarila kalkulacija, nije „narod pogrešno razumeo“, nije rezultat nestao. Izgubili ste. A sada od toga pravite pobedu i očekujete da svi ostali učestvuju u toj predstavi.
Najbolje tek dolazi: ako vam je ovo pobeda, šta li je onda za vas poraz? Ili ste i njega već proglasili za „strateški uspeh“?
Po njihovoj logici, nisu izgubili, samo su „manje pobedili“. Nije pobedio SNS , nego su, eto, pobedili oni, jer nisu izgubili onoliko koliko su mogli. Ako se ovako nastavi, uskoro će svaki ubedljiv poraz biti proglašen istorijskim trijumfom, a osvojenih nekoliko procenata predstavljeno kao moralna pobeda.
Dakle, oni kao da ne shvataju da su izbori stvar pobede, a ne nekakvog bodovanja u kom se rezultati čuvaju za budućnost. Kao da je politika tabela u kojoj se sabiraju poeni: sada smo napravili solidan rezultat, sledeći put će biti bolje, pa onda još bolje.
Takav pogled deluje prilično besmisleno, jer izbori ne funkcionišu kao turnir sa akumuliranim bodovima, već kao jasan presek u kom neko pobeđuje, a neko gubi. Uz to, nije uopšte izvesno da će sledeći put uopšte postojati studentska lista, što čitavu tu računicu čini još apsurdnijom.
Ono što blokaderski mozak ne shvata jeste da je u predhodnom periodu SNS dobio još četiri godine mandata, što je jedina konkretna politička posledica izbora.
Priče o tome kako će ga pobediti 2030. godine, ako ostane ista podela karata, više liče na teorijsku zabavu nego na ozbiljnu političku procenu. Jer ko uopšte može da garantuje da će 2030. godine u izbornoj trci postojati iste liste, isti akteri ili isti odnosi snaga? Politika se ne vodi na osnovu hipotetičkih bodova za budućnost, već na osnovu onoga što se dobije danas.
