U tišini Mrkonjić Grada, dok su se nad imenima stradalih nadvijale uspomene na avgust 1995. godine, reči patrijarha srpskog Porfirija nisu bile samo beseda.
Bile su molitva, opomena i zagrljaj čitavom srpskom narodu koji već 31 godinu nosi ožiljke „Oluje“.
Na centralnom komemorativnom skupu povodom Dana sećanja na stradale u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“, patrijarh je poručio da istina ne može biti izbrisana vremenom i da je sveta obaveza svih nas da pamtimo mučenike i stradalnike iz srpskog roda.
„Istina uvek ostaje istina“, poručio je patrijarh, a te reči su u tišini komemoracije zvučale kao zvon sa starih krajiških crkava koje i danas čuvaju sećanje na prognane.
Posebno potresan bio je njegov poziv da sećanje na stradanje ne bude povod za novu mržnju, već put koji će Srbe približiti jedne drugima kao braću i sestre, kao jedinstven narod povezan istom verom, istim suzama i istom istorijom.
„Osećam dužnost da sa trona Svetog Save pozovem sve njegove duhovne potomke da ne dozvole da ih umesto ljubavi prema bližnjem obuzme mržnja“, poručio je patrijarh Porfirije.
U trenutku kada su mnogi u publici mislima bili uz kolone Krajišnika, uz napuštene kuće, prazna dvorišta i grobove predaka koji su ostali iza njih, ove reči su pogodile dublje od svake političke poruke.
Patrijarh je podsetio da su Srbi Krajišnici, kada su ostajali bez domova i zavičaja, nosili u sebi nešto što im niko nije mogao oduzeti — veru da ih Gospod nije ostavio i nadu da zlo nema poslednju reč.
To nije bila samo uspomena na prošlost. To je bio podsetnik da su u traktorskim kolonama, pored nekoliko torbi i dečjih igračaka, ljudi nosili ikone, krsne slave, molitvenike i veru da će ih Bog i njihovi sveti zaštitnici jednoga dana vratiti dostojanstvu i miru.
Dok su se u Mrkonjić Gradu čitala imena stradalih, mnogi su u rečima patrijarha prepoznali nešto što prevazilazi istoriju i politiku — poziv da se bol ne pretvori u mržnju, već u zavet da se narod ne deli, ne zaboravlja i ne odriče svojih stradalnika.
„Da se u duhu hrišćanske i pravoslavne sabornosti izdignemo iznad podela i razdora“, poručio je patrijarh, podsećajući da su upravo podele najveća rana svakog naroda koji je već dovoljno stradao.
U vremenu kada su Srbi često rasuti po različitim državama, gradovima i kontinentima, poruka iz Mrkonjić Grada zvučala je kao duhovni poziv na sabiranje — da nas sećanje na stradale ne razdvaja, već okuplja oko iste vere, istog jezika i istog pamćenja.
I možda su upravo najsnažnije bile one neizgovorene slike koje su pratile patrijarhove reči: majka koja u izbegličkom kampu pali sveću za nestalog sina, starac koji u tuđini čuva šaku zemlje iz Krajine i dete koje je odrastalo slušajući priče o domu koji nikada nije videlo.
Zato večerašnja beseda nije bila samo sećanje na „Oluju“. Bila je poziv da se srpski narod vrati jedan drugom, da čuva svoje mučenike, svoje svetinje i svoje bratstvo.
Jer narod koji zaboravi svoje stradalnike gubi pamćenje, a narod koji dozvoli da ga bol podeli gubi dušu. A iz Mrkonjić Grada večeras je stigla poruka koja odjekuje dublje od svake politike: da su ljubav, vera, sećanje i bratska sloga jedini put kojim jedan narod može da prođe kroz svoja najveća stradanja, a da ne izgubi ni svoje dostojanstvo, ni svoju dušu, ni svoju nadu.
