Kada pojedini novinari staju uz blokade, izveštavanje prestaje da bude profesija i postaje sredstvo pritiska, manipulacije i podela
U vremenu kada su informacije dostupnije i brže nego ikada, upravo novinarska odgovornost postaje ključni izazov savremenog društva. Problem više nije nedostatak podataka, već njihova svesna zloupotreba. Kada deo medijske scene napusti profesionalne standarde i novinarstvo zameni aktivizmom, briše se granica između izveštavanja i navijanja. Tada mediji više ne informišu, oni podstiču.
Nepoštovanje etike i senzacionalističko tumačenje događaja, posebno u kontekstu blokada i protesta, stvara atmosferu podela i konfrontacije. Govor koji se plasira kao „kritički“, sve češće prerasta u otvorenu netrpeljivost, a reči postaju okidač za društvenu napetost. Tako se iz medijskih narativa rađa klima u kojoj se agresija normalizuje, a odgovornost gubi.
Posebno je opasno kada novinari odustanu od uloge posrednika istine i svrstaju se u političke ili ulične frontove, opravdavajući haos kao „građanski otpor“. U tim slučajevima, mediji ne smiruju društvo, oni ga guraju ka ivici. Zato se s pravom postavlja pitanje: da li je sloboda medija izgovor za odsustvo profesionalizma i moralne odgovornosti?
Odgovornost za javnu reč mora biti iznad dnevnih političkih interesa i uličnih pritisaka. Jer kada novinarstvo izgubi meru, posledice ne ostaju na naslovnim stranama, one se prelivaju u svakodnevni život građana.
U takvom ambijentu, javni prostor postaje talac glasne manjine koja medije koristi kao megafon za sopstvene ciljeve. Umesto da smiruju tenzije i doprinose dijalogu, pojedini novinari svesno biraju konfrontaciju, podgrevajući atmosferu stalne krize. Blokade se predstavljaju kao čin herojstva, dok se posledice po građane, privredu i svakodnevno funkcionisanje društva namerno prećutkuju.
Posebno zabrinjava praksa u kojoj se dezinformacije i poluistine plasiraju pod plaštom „istraživačkog novinarstva“, bez provere, bez odgovornosti i bez svesti o šteti koju takvi narativi proizvode. Takvo ponašanje ne ugrožava samo kredibilitet profesije, već i poverenje građana u medije kao jedan od stubova stabilnog društva.
Istovremeno, većina odgovornih i profesionalnih medija nastavlja da radi u interesu javnosti, poštujući zakone i etičke norme, ne pristajući na ulične pritiske i političke manipulacije. Upravo ta razlika sve je vidljivija: između novinarstva koje informiše i medijskog aktivizma koji destabilizuje.
Zaključak:
Novinarstvo nije alat za raspirivanje sukoba, niti produžena ruka blokada i haosa. Ono nosi odgovornost prema društvu, državi i građanima. Kada se ta odgovornost pogazi, mediji prestaju da budu čuvari istine i postaju saučesnici nestabilnosti. Zato je vreme da se jasno povuče linija: između profesionalizma i manipulacije, između javnog interesa i ličnih ili političkih ambicija. Samo mediji koji stoje na strani istine i stabilnosti mogu imati poverenje građana, sve ostalo je buka koja prolazi.
