To iskorenjivanje srpskog naroda u korist građanskog elementa, neću reći da je bilo zlonamerno, jer verujem da su oni prvi tamo u 19. veku, iz najboljih namera, školovani u inostranstvu, gledajući Beč, Peštu i Pariz, pomislili da bi bilo lepo da i Srbija tako izgleda. Bez dubljeg razmišljanja o tome kakve bi socijalne, kulturne, pa i ekonomske posledice to moglo da izazove.
Ako me pitate za definiciju srpskog nacionalizma, odmah ću vam reći da nemam preciznu i potpunu definiciju. Postoji mnogo različitih tumačenja nacionalizma: neka su maliciozna, neka nisu, neka su ovakva, neka onakva. U suštini, za mene je dobar srpski nacionalista onaj koji makar nešto doprinosi srpskom narodu, a da to nije samo skakanje, dreka i pisanje patriotskih poruka po društvenim mrežama.
Mi živimo nešto što se u sociološkom smislu naziva pseudomorfoza. Srbi su živeli u mlađem neolitu još sredinom 19. veka, a onda je građansko društvo „bapnulo“ s neba. To nije bila posledica prirodnog razvoja srpskog društva, već uvozni model, i mi i dan-danas živimo posledice te pseudomorfoze.
Naša kultura je kultura sela. Kada gledaš kulturu Srba generalno: pirotska šara, čakmara, način na koji se pravi kosa, način na koji se nešto izvodi, epika… sve to pripada selu. Gradu pripada drama i slično. Nikada nijedna drama nije napisana na selu, niti je epika nastala u gradu.
Mi smo prešli u gradove i promenili smo karakter. Iluzija koja još uvek vlada kod blokadera je da možeš da poneseš običaj i tradiciju u džepu, sedneš u autobus, pređeš u grad i izvadiš iz džepa običaj i tradiciju, ali to tako ne funkcioniše. Oni su već deformisani u gradu.
To iskorenjivanje srpskog naroda u korist građanskog elementa, neću reći da je bilo zlonamerno, jer verujem da su oni prvi tamo u 19. veku, iz najboljih namera, školovani u inostranstvu, gledajući Beč, Peštu i Pariz, pomislili da bi bilo lepo da i Srbija tako izgleda. Bez dubljeg razmišljanja o tome kakve bi socijalne, kulturne, pa i ekonomske posledice to moglo da izazove.
Pred očima im je sve izgledalo idealno: iz blatnjave Srbije odeš tamo, a tamo bulevari, gasna rasveta, pa se vratiš u Srbiju gde je kaldrma, i zapitaš se zašto ne bismo bili kao oni. Ali biti kao oni te košta kulture, košta te identiteta.
To izgleda jednostavno: stekao si nešto, imaš fabriku, sve ti ide dobro, ali to više nisi ti. A ko ne veruje, neka uporedi sebe danas sa svojim dedovima sa Kajmakčalana.
Žubor voda šljunkom teče, Huji šumica,
A na nebu trepti zvezda, Zvezda Danica.
Srce moje igra, bije, Sve se previja,
Čini mi se, dušo moja, Da je Srbija!
