Геополитика на ивици: шта заиста значи план о одговору на кршење примирја
Док се свет навикава на вест да је рат у Украјини ушао у четврту годину, дипломатски канали поново су се усијали. Према сазнањима угледног британског листа Фајненшел тајмс, Кијев је у принципу постигао сагласност са западним партнерима о механизму који би требало да делује као јасна и недвосмислена порука Москви: свако упорно кршење будућег споразума о прекиду ватре покренуло би координисан војни одговор Европе и Сједињених Америчких Држава.
Иако на први поглед делује као још једна у низу дипломатских формулација, овај план, разрађиван током децембра и јануара у круговима украјинских, европских и америчких званичника, носи тежину која превазилази уобичајене изјаве подршке. Реч је о покушају да се унапред поставе „црвене линије“ и елиминише сива зона у којој су се претходна примирја распадала.
Вишеслојни одговор: шта се крије иза дипломатског језика
Према доступним информацијама, предлог не подразумева један једини, аутоматски потез, већ читав спектар мера, од политичких и економских, до војних. Управо та „вишеслојност“ чини план специфичним. Идеја је да одговор буде пропорционалан, али и довољно брз да спречи дуготрајна „тестирања“ примирја, по моделу који је виђен у претходним фазама сукоба.
За Украјину, оваква структура значи више од симболичне подршке. Она подразумева гаранцију да евентуално примирје неће бити само тактичка пауза коју би Русија искористила за прегруписавање. За Запад, пак, то је покушај да се очува кредибилитет – након година санкција и војне помоћи, сваки нови договор који би се распао без последица значио би озбиљан ударац угледу европских и америчких безбедносних политика.
Абу Даби као нова дипломатска сцена
Посебну пажњу привлачи и најављени састанак изасланика Украјине, Русије и Сједињених Америчких Држава у Абу Дабију, заказан за наредна два дана. Сам избор локације није случајан. Уједињени Арапски Емирати последњих година све чешће служе као неутрална платформа за осетљиве разговоре, далеко од директног утицаја европских и евроазијских престоница.
Ови разговори, према наводима упућених, неће одмах донети „историјски споразум“, али би могли да поставе оквир за даље кораке. Управо у том оквиру треба посматрати и договор о одговору на кршење примирја: као средство притиска, али и као тест спремности свих страна да рат заиста приведу крају.
Између одвраћања и ескалације
Кључно питање које се намеће јесте, да ли овај план смањује или повећава ризик од шире ескалације? Присталице тврде да јасно дефинисане последице делују одвраћајуће и да управо неодређеност представља највећу опасност. Критичари, међутим, упозоравају да би и најмањи инцидент могао да буде протумачен као „упорно кршење“, што би повукло ланац догађаја тешко контролисив.
У том контексту, план делује као ходање по танкој жици: довољно чврст да спречи злоупотребе, али довољно флексибилан да остави простор дипломатији. Управо ту се крије његова снага, или слабост.
Шта ово значи за Украјину, Русију и Европу
За Украјину, договор представља покушај да се безбедносне гаранције конкретизују, након што су бројна обећања у прошлости остала без јасног механизма спровођења. За Русију, то је сигнал да би простор за маневрисање у случају примирја могао бити знатно ужи него раније. За Европу и САД, пак, ово је тренутак истине: да ли су спремне да преузму ризик који подразумева отворено дефинисање војног одговора.
Једно је сигурно, сам чин да се о оваквом плану јавно говори мења динамику рата. Он показује да се сукоб више не посматра само као питање фронтова и километара, већ као тест глобалне безбедносне архитектуре.
Закључак: примирје као испит зрелости
Будуће примирје, ако до њега дође, неће бити крај рата, већ почетак нове фазе. Фазе у којој ће сваки потез бити под лупом, а свака грешка имати јасно дефинисану цену. Управо зато договор о координисаном одговору Запада представља више од пуке претње, он је покушај да се коначно уведе ред у хаос који је годинама дефинисао украјински конфликт.
Да ли ће тај покушај успети, зависиће не само од потписа на папиру, већ и од политичке воље да се преузме одговорност када се те црвене линије пређу.
















