ЈЕВАНГЕЛИСТИ У СРБИЈИ: ТИХА ЗАЈЕДНИЦА ИЗМЕЂУ ВЕРЕ, ИДЕНТИТЕТА И ДРЖАВНЕ СТАБИЛНОСТИ
Док јавни простор у Србији углавном обликују велике теме, крупне речи и доминантне институције, испод површине друштва делују мање, али истрајне заједнице које већ деценијама граде свој идентитет унутар српске државе. Једна од њих су јевангелистичке и еванђеоске хришћанске заједнице, које у Србији постоје тихо, без агресивне јавне кампање, али са јасно дефинисаним вредносним системом.
Јевангелисти у Србији нису нова појава нити „увоз са Запада“, како се често поједностављено представља. Њихови корени у Војводини сежу у време Хабзбуршке монархије, када су заједно са словачким, немачким и мађарским становништвом развијали лутеранску и еванђеоску традицију, укорењену у локалну заједницу, језик и културу. У том смислу, вера је била не само духовна, већ и идентитетска одредница.
Посебно место у том контексту има словачка национална мањина у Србији, код које је евангеличка вера постала ослонац очувања језика и културе. Цркве у Старој Пазови, Ковачици и Бачком Петровцу нису биле само верски објекти, већ и места сабирања, образовања и културне самосвести. Управо ту се преламају односи Србије и Словачке, не кроз велику дипломатију, већ кроз свакодневни живот људи који вековима живе у Србији и сматрају је својом државом.
За разлику од неких европских земаља где јевангелистички покрети имају снажан политички утицај, у Србији ове заједнице делују у оквирима закона и без политичких претензија. То није слабост, већ показатељ зрелости државног система који омогућава верске слободе, а истовремено чува секуларни карактер институција. Управо тај баланс често се у међународним круговима истиче као пример стабилности.
Политички значај ове теме не лежи у бројности, већ у поруци: Србија је држава која не почива на искључивости, већ на интеграцији. Присуство јевангелиста, као и њихов миран суживот са већинским православним становништвом, представља аргумент у прилог тези да Србија уме да сачува свој идентитет, а да при томе не угрожава друге.
У односима са Словачком, овај аспект има посебну тежину. Братислава у Србији не види само политичког партнера, већ и простор у коме словачка заједница живи слободно, институционално заштићено и културно видљиво. Управо та чињеница често остаје ван наслова, али представља један од најчвршћих темеља добрих билатералних односа.
У времену када се вера у Европи често користи као средство поделе или политичког притиска, српски модел, у коме јевангелисти постоје без сукоба, сензационализма и радикализма, шаље другачију поруку. Поруку државе која је довољно сигурна у себе да не страхује од различитости, али и довољно одговорна да постави јасне оквире.
То је можда највећи значај јевангелиста у Србији: не у броју, не у гласности, већ у томе што својим постојањем сведоче о стабилности система који их је прихватио.
