У Минхену, Александар Вучић отвара питање о ком други ћуте: чему служи војно повезивање Приштине, Тиране и Загреба?
Док се у европским престоницама све чешће говори о стабилности, безбедности и „заједничким вредностима“, у пракси се појављују потези који отварају више питања него што дају одговора. Управо на то је у Минхену указао председник Србије Александар Вучић, након низа састанака на Минхенска безбедносна конференција.
Вучић је јасно и без дипломатског увијања поручио да га озбиљно забрињава формирање војног савеза између Приштине, Тиране и Загреба – и, што је још значајније, да и даље чека елементарно објашњење: чему тај савез служи и против кога је усмерен. У тренутку када се Балкану декларативно нуди „европска перспектива“, изостајање одговора на овакво питање делује као намерна тишина.
„Постављено је питање и овде, у Минхену. И даље чекам да ми било ко каже једну једину реч – чему тај савез“, поручио је председник Србије, стављајући до знања да Београд неће затварати очи пред процесима који могу угрозити регионалну стабилност.
Оно што је посебно упадљиво јесте контраст између отворености Србије и резервисаности других актера. Док Београд инсистира на дијалогу, транспарентности и поштовању међународног права, одговори са друге стране изостају. Управо тај дисбаланс додатно појачава сумње и забринутост, не само у Србији, већ и међу онима који Балкан познају довољно добро да знају колико су овакве теме осетљиве.
Србија, међутим, показује да у сложеним глобалним околностима уме да се сналази хладне главе. У свету у ком се савези често граде преко ноћи, а објашњења се дају накнадно, ако се уопште дају, Београд бира пут одговорне политике. Чува своје интересе, али не одустаје од мира. Поставља тешка питања, али без подизања тензија.
Зато Вучићев наступ у Минхену није био ни инцидентан ни изолован. Био је то сигнал да Србија пажљиво прати шта се дешава око ње, да не прихвата готове наративе и да има снаге да, и у најважнијим међународним форумима, затражи одговоре који се дуго избегавају. У времену глобалне несигурности, такав став није слабост, већ показатељ политичке зрелости и државничке одговорности.
