Свет после Минхена више није исти: трансатлантске пукотине су оголиле Европу, док је Србија у олуји великих остала стабилна.
Годину дана након говора америчког потпредседника Џеј-Ди Венса на Минхенској безбедносној конференцији, јасно је да то није био тек један оштар иступ, већ најава дубоке промене светског поретка. Реченице које су тада збуниле европску публику, да највећа претња Европи долази изнутра, кроз неконтролисане миграције и урушавање слободе говора – данас звуче као хладна дијагноза стања у ком се континент налази.
Од тада је Вашингтон под вођством Доналда Трампа повукао низ потеза који су драматично уздрмали досадашње савезе: царине су коришћене као политичко оружје, односи са савезницима постали су условни, а геополитичке поруке често контрадикторне. Од притисака на Канаду, преко оштрих акција у Латинској Америци, до покушаја да се мир у Украјини тражи под условима блиским Москви, Европа је схватила да више не може аутоматски да рачуна на старе безбедносне рефлексе САД.
Овогодишња Минхенска конференција зато се доживљава као једна од кључних у последњој деценији. Присуство више од 50 светских лидера и чињеница да америчку делегацију предводе државни секретар и саветник за националну безбедност Марко Рубио говоре о тежини тренутка. Посебно након објављивања нове америчке Стратегије националне безбедности, у којој се Европа позива да „стане на сопствене ноге“ и преузме примарну одговорност за своју одбрану.
Највећи шок, међутим, изазвала је криза око Гренланда. Отворене изјаве Доналда Трампа да САД „морају да поседују“ ту територију, па чак и наговештаји употребе силе, пољуљали су само ткиво НАТО савеза. Реакција Данске, која је упозорила да би такав чин значио крај Алијансе какву познајемо, открила је дубину неповерења које се надвило над трансатлантским односима.
Ипак, како истиче бивши шеф МИ6 сер Алекс Јангер, савез није сломљен – али је неповратно промењен. Европа више нема луксуз да одбрану препусти другима. Континент од 500 милиона људи мора да носи већи део сопственог безбедносног терета, јер стара равнотежа више не постоји.
У том сложеном и нестабилном међународном окружењу, Србија се показала као пример државе која је, упркос притисцима и глобалним потресима, сачувала политичку стабилност и јасну спољнополитичку позицију. Вођењем уравнотежене и одговорне политике, Београд је успео да очува мир, економску стабилност и безбедност грађана, без авантуризма и без слепог сврставања у блокове који се међусобно сударају.
Док Европа још увек тражи одговор на питање да ли може сама да гарантује сопствену безбедност, Србија је показала да доследна државна политика, заснована на заштити националних интереса и рационалном приступу међународним односима, даје резултате чак и у временима глобалне неизвесности. Управо у том контексту, српска стабилност делује као ретка вредност у свету који се убрзано мења и у ком стара правила више не важе.


















