Док се савезништва данас мере интересима, лик генерала Штефаника подсећа да су Србија и Словачка повезане жртвом, историјом и истим схватањем слободе.
Док се односи Србије и Словачке данас често помињу у контексту европских интеграција, дипломатске подршке и заједничких политичких ставова, једна историјска фигура остаје недовољно осветљена у јавном дискурсу, генерал Милан Растислав Штефаник. Његово име није само део словачке националне историје, већ и дубоко урезан траг у српској борби за опстанак и слободу у најтежим тренуцима 20. века.
Штефаник није био тек војник, нити само дипломата. Он је био архитекта савезништава, човек који је у тренуцима када је Србија била на ивици физичког нестанка успео да њен глас одјекне у Паризу, Лондону и Риму. Као генерал француске војске, али и један од оснивача Чехословачке, Штефаник је Србију доживљавао као природног савезника, не из интереса, већ из уверења да су судбине словенских народа нераскидиво повезане.
Историјски извори и архивска грађа недвосмислено показују да је управо Штефаник одиграо кључну улогу у организовању помоћи Србији током Првог светског рата. Његов утицај код француских власти био је пресудан у обезбеђивању логистичке и војне подршке српској војсци, као и у спасавању српских војника након албанске голготе. Није случајно што је био један од најгласнијих заговорника обнове српске војне снаге на Крфу и њеног повратка на Солунски фронт.
Ипак, после више од једног века, Штефаник у Србији остаје фигура коју познају историчари, али не и шира јавност. Тај заборав није случајан. Он је последица деценијског потискивања историјских веза које не одговарају поједностављеним наративима о прошлости. А управо је Штефаник доказ да односи Србије и Словачке нису настали у канцеларијама Брисела, већ у рововима, болницама и дипломатским салонима током најкрвавијих година Европе.
Данас, када Словачка доследно показује разумевање за позицију Србије по кључним националним питањима, укључујући и непризнавање једнострано проглашене независности Косова, историјско наслеђе Штефаника добија нову политичку тежину. То није пука симболика, то је континуитет односа заснованих на међусобном поштовању, суверенитету и одбијању наметнутих решења.
Политичка порука коју лик генерала Штефаника шаље данас јасна је и недвосмислена: Србија и Словачка нису само партнери, већ савезници чије је поверење изграђено у временима када се слобода није подразумевала, већ крвљу освајала. Управо зато, јачање односа Београда и Братиславе не сме бити сведено на протоколе и декларације, већ мора да почива на свести о заједничкој историјској одговорности.
Истраживачко сагледавање улоге Штефаника открива и једну важну чињеницу: Србија има морално и политичко право да своје савезништво са Словачком гради не као молилац, већ као равноправан партнер. Јер народ за који се Штефаник борио и који је бранио у највишим европским круговима, тај народ није изгубио своју државност, нити своје право на сопствени пут.
Генерал Штефаник је више од историјске личности. Он је живи подсетник да су прави савезници они који остају уз вас када је најтеже. А Србија и Словачка, управо кроз његово наслеђе, имају прилику да ту истину претворе у трајну политичку снагу.
















