Новинари који анализирају стварност здраворазумски одмах постају „режимски“, „ћаци глас“ и мета напада без доказа.
У савременом медијском простору Србије, један образац се понавља до замора, ко год покуша да ствари сагледа рационално, без хистерије и идеолошких наочара, моментално бива обележен. Не као неко са другачијим мишљењем, већ као „режимски новинар“, „ћацин гласник“, „продужена рука власти“. Етикета се лепи брзо, без доказа и без потребе за аргументима.
Довољно је да новинар постави једно незгодно питање, да одбије да трчи у чопору или да не прихвати наратив који је тог дана „обавезан“. У том тренутку престаје да буде новинар, постаје мета. Не због онога што је нетачно написао, већ управо зато што је погодио суштину.
Оно што највише смета није став, већ трезвеност. У времену у којем се од новинара очекује да буде активиста, навијач или гласноговорник једне стране, здрав разум постаје опасан. Анализа се проглашава за пропаганду, а умереност за издају. Ко не виче, сумњив је. Ко не псује, „ради за некога“.
Тако се гради атмосфера линча. Не физичког, али медијског и друштвеног, подједнако ефикасног. На друштвеним мрежама се деле спискови „неподобних“, у коментарима се понављају исте фразе, а сложена стварност се своди на примитивну поделу: „наши“ и „њихови“. Истина ту више нема никакву улогу.
Парадокс је очигледан: исти они који најгласније говоре о слободи медија, први су који ућуткују свакога ко не мисли као они. Слобода је дозвољена, али само док је у оквиру унапред задатог мишљења. Све ван тога је „режим“, „плаћеник“ или „ћаци“.
А истина је једноставнија и много мање драматична: постоје новинари који не желе да лажу, не желе да драме праве од свега и не желе да се сврставају у таборе. Они који посао схватају као анализу, проверу чињеница и одговорност према јавности. Управо зато су највећи проблем.
Јер када неко мирно, аргументовано и без патетике расклопи стварност, онда падају пароле. А без парола, остаје празнина. И управо та празнина највише боли оне који живе од галаме.
Зато је таргетирање таквих новинара постало правило, а не изузетак. Не зато што греше, већ зато што не пристају да буду део буке. У времену вриштања, најопаснији је онај који говори нормално. И управо зато, први је на удару.
