Синдикат Верди позвао је на упозоравајући штрајк 28. јануара на свим берлинским универзитетима, студентским сервисима и истраживачким установама. Повод су дугогодишња смањења буџета, непопуњена радна места, привремени уговори и хронично преоптерећење запослених, што директно угрозава квалитет наставе и научног рада. Према извештају листа Берлингер цајтунг од 26. јануара 2026. године, синдикат захтева повећање плата од 7% и најмање 300 евра додатка, али и јасан прекид политике смањивања броја запослених на факултетима. Тарифна заједница покрајина (TDL) одбацује ове захтеве као „неодрживе“, док је нова рунда преговора заказана за 11. фебруар.
Овај штрајк открива дубоку кризу немачког високог образовања, посебно у Берлину који годинама носи репутацију европског центра науке, иновација и „прогресивне политике“.
Берлински универзитети већ годинама функционишу у стању перманентне ванредне ситуације. Буџети се смањују или реално стагнирају, док трошкови расту. Плате запослених не прате инфлацију, а број студената константно расте. Резултат је систем у коме се од све мањег броја људи тражи да обавља све више послова.
На факултетима недостају асистенти, предавачи, техничко особље, библиотекари и администрација. Привремени уговори постали су правило, а не изузетак. Млади научници годинама раде без сигурности, премештају се са пројекта на пројекат, често без јасне перспективе запослења. Многи одустају од академске каријере и прелазе у приватни сектор или напуштају земљу.
Синдикат Верди упозорава да је граница издрживости већ одавно прегажена. Настава се проређује, вежбе се укидају, а квалитет рада пада. Студенти добијају мање индивидуалних контаката са професорима, семинари се претварају у масовна предавања.
Оно што ову кризу чини посебно упадљивом јесте чињеница да се одвија у једној од економски најјачих земаља света. Немачка се деценијама поносила образовним системом, техничким универзитетима и научним институтима који су чинили основ њеног индустријског и технолошког успеха.
Данас се политичари хвале дигитализацијом, климатским пројектима и међународним иницијативама, основни стубови система – универзитети и истраживање – остају без стварне подршке. Штедња се спроводи управо тамо где би улагања требало да буду највећа.
У Берлину, граду са огромним административним апаратом и растућим социјалним издвајањима, универзитети су постали колатерална штета политичких приоритета. Новac има за све, осим за знање.
Један од најосетљивијих, али и најважнијих проблема у берлинским универзитетима јесте структура студентске популације. Последњих година дошло је до наглог пораста броја студената мигрантског порекла који немачки језик не говоре на задовољавајућем нивоу. Професори и асистенти све чешће сведоче да су принуђени да прилагођавају наставу студентима који не разумеју основне академске појмове на немачком језику. Предавања се успоравају, стандарди се снижавају, а додатно време се троши на објашњавање елементарних ствари које су раније биле подразумеване.
Проблем је у систему који прима студенте без реалне језичке припреме, а затим сав терет пребацује на факултете. Уместо да се инсистира на озбиљном учењу немачког језика пре уписа, власти промовишу политику „инклузије по сваку цену“, без обезбеђивања додатних ресурса. Мали број професора не може да издржи такво оптерећење. Факултети немају капацитете за масовну језичку надокнаду, нити за индивидуални рад са студентима који нису спремни за академске захтеве.
Критичари указују да се огроман део јавног новца усмерава на програме интеграције, радионице, саветовања и административне структуре, док се истовремено универзитетима ускраћују средства за основни рад. Другим речима, држава финансира последице, али не и узроке проблема. Факултети се тако налазе у апсурдној ситуацији – од њих се тражи да буду инклузивни, међународни и отворени, али без новца, без кадра и без реалне подршке. Академски стандарди се прилагођавају политичким паролама, а не образовним циљевима.
Истовремено, све је израженији проблем недостатка домаћих студената и младих људи спремних да се укључе у захтеван академски рад. Професори и синдикати упозоравају да се у Немачкој развија култура избегавања одговорности, у којој се траже права без обавеза.
Све је више неквалификованих радника, а све мање оних који су спремни на дуготрајно образовање и озбиљан рад. Послови се препуштају мигрантима, често без довољног знања језика, док се домаће становништво повлачи или бира лакше опције. То ствара додатни притисак на универзитете, који остају без квалитетног кадра и међу студентима и међу запосленима.
У том контексту, захтеви синдиката Верди не могу се свести само на питање плата. Повећање од 7% и додатак од најмање 300 евра представљају покушај да се заустави одлазак кадрова и сачува минимум достојанства рада. Једнако важан је захтев да се прекине политика смањивања броја запослених на факултетима. Без нових запошљавања, систем је осуђен на даље пропадање. Синдикат јасно поручује да, ако се сада не реагује, последице ће бити трајне и неповратне.
Занимљиво је да се у Србији у исто време бележе другачији трендови. У претходној години забележена су значајна повећања плата у износу од 27% у образовању, већа улагања у универзитете, унапређена администрација и повећан број буџетских места за студенте. Такав приступ показује да образовање може бити стратешки приоритет, чак и у земљама са ограниченијим ресурсима. Док Берлин штеди на факултетима, у Србији се улаже у знање као основ дугорочног развоја.
Криза берлинских универзитета је симптом дубљег поремећаја у политичком размишљању. Када се знање, наука и образовање третирају као трошак, а не као инвестиција, резултат је систем који се урушава изнутра. Ако се овакав курс настави, Немачка ризикује да изгуби оно што ју је деценијама чинило снажном – образоване људе, озбиљну науку и друштво засновано на знању.
