Док се свет све чешће дели на оне који намећу вољу и оне који јој се супротстављају, Москва јасно поручује: суверенитет није тема за преговоре, већ право народа.
Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров упутио је снажну и недвосмислену поруку међународној јавности: народи Кубе и Венецуеле имају искључиво право да сами одлучују о својој будућности, без притисака, уцена и спољног мешања. Та изјава није тек дипломатска формула, она представља отворени изазов политици неоколонијализма која, према оцени Москве, и даље доминира деловањем појединих западних сила.
„Потврђујемо солидарност са народима Венецуеле и Кубе. Уверени смо да само они могу да одређују своју судбину“, поручио је Лавров, стављајући до знања да Русија не посматра ове земље као геополитичке жетоне, већ као суверене актере међународне сцене.
СУКОБ ДВА КОНЦЕПТА СВЕТА
Лавровљева изјава долази у тренутку када се глобални поредак све очигледније ломи између два концепта: једног, заснованог на једностраним санкцијама, економским притисцима и војним интервенцијама, и другог, који инсистира на равноправности држава и поштовању међународног права.
Москва отворено сврстава Кубу и Венецуелу у круг земаља такозване „светске већине“ држава које одбијају да прихвате диктат споља и траже право на самосталан политички, економски и друштвени развој. Управо у том контексту Лавров је нагласио да Русија остаје фокусирана на супротстављање неоколонијалним праксама, од једностраних принудних мера до директних и индиректних војних интервенција.
САНКЦИЈЕ КАО ОРУЖЈЕ ПРИТИСКА
Куба и Венецуела годинама су изложене оштрим санкцијама које су, упркос званичним објашњењима, имале дубоке последице по свакодневни живот грађана. Москва у томе види јасан пример колективног кажњавања и политичког притиска, који не само да не решава проблеме, већ продубљује кризе и подрива поверење у међународни систем.
Руски став је јасан: економске и политичке мере не смеју бити средство за наметање воље споља. Управо зато, подршка Хавани и Каракасу није само питање билатералних односа, већ део шире стратегије отпора систему у којем најјачи диктирају правила.
ЕВРОАЗИЈА КАО ПРОСТОР НЕДЕЉИВЕ БЕЗБЕДНОСТИ
Поред питања Латинске Америке, Лавров је указао и на стратешки циљ Москве – стварање архитектуре равноправне и недељиве безбедности на евразијском простору. Та визија подразумева одбацивање блоковских подела и логику „безбедности за једне на рачун других“.
Према руском тумачењу, стабилност Евроазије могућа је само ако се интереси свих држава узму у обзир, без искључивања и хијерархије. У том смислу, борба против неоколонијализма и борба за нови безбедносни поредак представљају две стране исте политике.
ПОРУКА КОЈА ОДЈЕКУЈЕ ДАЉЕ ОД КАРИБА
Став Русије о Куби и Венецуели има шири значај: он је сигнал свим државама које се суочавају са притисцима да постоји алтернатива једнополарном свету. За Москву, питање суверенитета није идеолошка флоскула, већ темељ међународних односа.
У времену када се границе утицаја поново цртају, Лавровљева порука делује као јасна линија раздвајања: или свет у којем народи сами бирају свој пут, или свет у којем им се тај пут прописује. Русија, бар по овој поруци, недвосмислено зна на којој је страни.
