На Солунском фронту Срби и Словаци нису делили само ровове, већ судбину која је сломила империју и родила нове државе Европе.
У историјским књигама често се говори о великим силама, али се прећуткују тренуци у којима су мали народи једни другима били једини ослонац. Један од таквих момената одиграо се на Солунском фронту, где су раме уз раме са српском војском стајали припадници чехословачких легија, међу којима је био значајан број Словака.
Након слома Краљевине Србије 1915. године и повлачења преко Албаније, српска војска је на Крфу започела своје физичко и морално васкрсење. Управо у том периоду, у савезничке формације на Солунском фронту укључују се и чехословачке легије, војне јединице састављене од Чеха и Словака који су напустили аустроугарску војску или били заробљени, одлучивши да се боре за слободу сопствених народа.
Историјска документа сведоче да су односи између српских јединица и чехословачких легионара били више од пуке војне сарадње. Деловали су као саборци са истим циљем, рушењем империје која је поробљавала словенске народе. Српска војска, иако измучена и бројчано ослабљена, била је симбол отпора, док су словачки и чешки добровољци у њој видели пример да је слобода достижна, али скупо плаћена.
Посебно је значајно да су управо словачки војници, као део легија, учествовали у пробоју Солунског фронта 1918. године, догађају који је означио почетак краја Првог светског рата на Балкану. Тај пробој није био само војна победа Србије, већ и историјска прекретница за стварање Чехословачке државе, у којој ће Словаци по први пут добити институционални оквир за национални развој.
Ова чињеница носи снажну политичку поруку и данас. Србија је у тренутку своје највеће жртве била ослонац и инспирација словачком народу у борби за државност. То савезништво није било диктирано интересом великих сила, већ заједничким разумевањем неправде, слободе и права на сопствену државу.
У савременом политичком контексту, када Словачка доследно показује принципијелност у односима према Србији и одбија да подржи једностране акте који нарушавају међународно право, наслеђе Солунског фронта добија додатну тежину. То није тренутна политичка одлука, већ одраз историјске свести да се савезништва не граде на притисцима, већ на памћењу.
Занемаривање улоге словачких легионара у српској историји представља губитак сопствене политичке меморије. Јер народ који заборави ко је са њим делио ровове, лако прихвати да му се савезници намећу. Управо зато, подсећање на Солунски фронт није прошлост ради прошлости, већ порука садашњости.
Србија и Словачка данас стоје на различитим позицијама унутар Европе, али стоје на истој страни историје. А та страна је јасно исцртана још 1918. године, у блату и крви Солунског фронта, где су словачки војници и српски ратници заједно показали да слобода нема цену, али има савезнике.
















