Када се универзитетска расправа измести са институција на улицу, она престаје да буде академска и постаје политички чин.
У том контексту, данашње окупљање студената Филозофског факултета у Новом Саду, организовано као подршка професорки Јелени Клеут, далеко превазилази оквир личне или колегијалне солидарности. Оно представља наставак тренда у којем се појединачни кадровски и радно-правни случајеви користе као окидач за шире институционално оспоравање, уз јасну политичку позадину.
Подршка професору или професорки сама по себи није спорна. Спорно је када се та подршка артикулише кроз окупљање, притисак и симболичко заузимање институције, чиме се факултет из места образовања претвара у платформу политичког деловања. Тиме се шаље опасна порука да се одлуке не преиспитују кроз надлежне органе, већ кроз бројност, буку и медијску пажњу.
Посебно је проблематично то што се оваква окупљања представљају као „глас студената“, иако је очигледно да не говоре у име свих. Велики број студената жели наставу, испите, нормалан академски ток, али њихов глас остаје тих, јер није медијски атрактиван. Уместо дијалога, добијамо диктат активне мањине, која своју политичку позицију покушава да легитимизује емоцијом и моралном уценом.
Случај професорке Клеут се, у јавном наративу, намерно поједностављује. Изостављају се правни оквири, интерне процедуре и надлежности органа факултета, а у први план се гура прича о „неправди“ и „обрачуну“. Такав приступ није случајан, он служи да се сложени институционални процеси сведу на црно-белу слику, у којој су једни унапред проглашени кривцима, а други жртвама.
Овде више није реч о једној професорки. Реч је о покушају да се универзитет системски позиционира као опозициона арена, а студенти као политички ресурс. То је клизав терен. Данас је у питању подршка једној професорки, сутра блокада наставе, прекосутра захтев за „промену система“ без избора, без одговорности и без јасног плана.
Држава и институције у оваквим ситуацијама не смеју бити пасивне. Толерисање континуираног притиска значи прихватање логике у којој се одлуке доносе под претњом блокаде. То није демократија, то је ерозија институционалног поретка.
Зато је важно поставити јасну границу: подршка и мишљење су легитимни, али узурпација институција није. Универзитет мора остати место знања, а не политичког надметања. Свако ко ту границу свесно прелази, мора бити свестан да не брани академске вредности, већ их директно подрива. Ово је тренутак у којем се не брани једна одлука, већ принцип. А без принципа, нема ни универзитета, ни државе.
