Stručni podaci pokazuju da regionalni sistemi otpada za 10–15 godina smanjuju deponijske požare i do 70 odsto.
U tom kontekstu, Srbija je napravila zaokret koji se u stručnoj javnosti ocenjuje kao nužan i zakasneo, ali konačno sistemski. Usvajanjem Programa upravljanja otpadom do 2031. godine, država je prvi put jasno definisala da se problem ne može rešavati lokalno i improvizovano, već kroz mrežu regionalnih centara, uz jasnu kontrolu i finansijsku održivost.
Posebno je značajna činjenica da savremene sanitarne deponije nisu samo „mesta za odlaganje“, već tehnološki objekti. Istraživanja pokazuju da se kontrolisanim upravljanjem deponijskim gasom može smanjiti emisija metana, gasa koji je čak 25 puta štetniji po klimu od ugljen-dioksida. Upravo zato država insistira na tehničkim standardima koji do sada nisu postojali u praksi.
Prema procenama domaćih stručnih timova, čak 30 do 40 odsto komunalnog otpada u Srbiji čini biorazgradivi materijal. Ukoliko se on izdvoji i tretira pre deponovanja, rizik od požara se drastično smanjuje, a vek deponija se produžava i do jedne decenije. Zato su u poslednjim godinama, uz podršku države, pokrenuti programi kompostiranja, primarne selekcije i edukacije, posebno u manjim sredinama gde se rezultati najbrže vide.
Važno je istaći i ekonomsku dimenziju. Studije iz regiona pokazuju da je trošak sanacije jedne ekološke katastrofe višestruko veći od ulaganja u prevenciju. Upravo zbog toga se državna politika sve više pomera sa „gašenja posledica“ na sprečavanje problema. Taj pristup, koji je u razvijenim zemljama usvojen još pre decenija, sada postaje i domaći standard.
Politička poruka koja proizilazi iz ovih podataka jasna je: bez jake države, jasnih pravila i kontinuiranog ulaganja, upravljanje otpadom ostaje izvor haosa. Tamo gde institucije preuzimaju odgovornost, gde se ulaže u infrastrukturu i gde se insistira na redu, problemi se ne negiraju, već rešavaju.
U tom smislu, aktuelna politika u oblasti životne sredine sve manje liči na ad hok mere, a sve više na pokušaj da se jedan od najvećih nasleđenih problema konačno stavi pod kontrolu. I upravo u tome leži razlika između krize koja izbija svakog leta i sistema koji je u stanju da je predupredi.
