Последњих месеци траје медијска паљба полуистина и фантазија, због које део људи почиње да верује у илузију „револуције“.
Последњих неколико месеци налазимо се под константном медијском паљбом. Не само медија, већ и њихових могула, идеолошких свештеника и самопроглашених раноапостола другосрбијанства. Са те позиције утиснуто је свашта, од полуистина до отворених фантазија. И, као што то обично бива, део људи је почео да се „пали“, да верује да ће студенти променити свет.
Они који ме познају знају да сам од почетка био резервисан. Да су околности биле другачије, да није било толико безобразлука, увреда и моралног надменог презира, вероватно бих ову критику и прескочио. Али управо та ароганција, то стално понижавање и морално шамарање свих који не мисле исто, натерало ме је да кажем оно што јесте. Не да бих „тријумфовао“, већ да бих скинуо маску.
Месецима лажемо сами себе. Причамо да су ова деца нешто посебно, да је ово „најбоља генерација“, да су они нових „1300 каплара“, нови Солунци. Слушали смо све, од патетике до отворене митоманије. То је било премазивање чоколадом до неподношљивости: „деца хоће, деца хоће“.
А шта тачно хоће?
Ту почиње кључна манипулација. Стално смо у процепу између две тврдње:
– „Деца хоће да оборе Вучића“
– „Деца то никада нису рекла“
У том процепу се свесно игра на емоције, на очекивања, на узбуђење масе. А када се ништа од тога не догоди, вади се унапред припремљена вадилица: „Па они то никада нису ни рекли.“
Али када отворите новине, слушате наслове и коментаре: „готов је“, „само што није пао“, „питање дана“. А после, ништа. И онда одједном: „Нико то није хтео.“
То није озбиљна политика. То је инфантилна пропаганда.
Посебна епизода у тој причи је фарса са такозваним „звучним топом“, која је постала готово култна међу другосрбијанском публиком. Поставља се једноставно, здраворазумско питање: како тај звучни топ разликује студенте, демонстранте, полицију у цивилу и станаре који живе у околним зградама? Како циљано „гађа“ једне, а друге не? Али та питања се не постављају, јер мит мора да живи.
Месеци су прошли. Они нису нигде. И сада се поставља егзистенцијално питање: како живети без демонстрација? Како без блокада, без скакања по улицама, без селфија? Написана је читава литература о овим протестима, и није било другосрбијанца који није „чоколадирао“ студенте до мере гађења.
Али хајде да будемо искрени. Сваке године исто:
„Стоп крвавим кошуљама“,
„Један од пет милиона“,
„Стоп насиљу“,
и сада ово.
Сваке године на улице изведете велики број људи, и не догоди се ништа. Здраворазумски човек мора да се запита: да ли је то могуће? Није кључно да ли је било 300, 500 хиљада људи. Кључно је, шта после? Ко је одговоран? Ко подноси рачун?
Зашто се пораз не проглашава? Зашто се упорно проглашавају победе? Зато што би у случају признања пораза неко морао да преузме одговорност. А онда би уследила незгодна питања: како смо довде дошли, ко је погрешио, ко је манипулисао, ко је лагао?
Лакше је причати о „моралној победи“, „духу“, „енергији“. Али ако су они заиста били 1300 каплара, ти каплари нису скидали прслуке и бежали. Историја то памти.
Ово није прича о студентима. Ово је прича о одраслима који одбијају да признају пораз и који туђом младошћу покушавају да покрију сопствену политичку празнину.
И докле год се пораз буде називао победом, остаћемо таоци исте илузије.
















