Током мрака Другог светског рата, Словаци у Србији нису ћутали: стали су уз Србе у отпору фашизму и поделили ризик и жртву слободе.
Историја односа Србије и Словачке не завршава се Првим светским ратом. Један од најзначајнијих, а често занемарених момената заједничке историје одиграо се током Другог светског рата, када су Словаци у Србији масовно стали на страну антифашистичке борбе, делећи судбину народа који је одбио да се помири са окупацијом и понижењем.
Након априлског слома Краљевине Југославије 1941. године, простор Бачке, Срема и Баната нашао се под различитим облицима окупационе управе. Управо у тим условима, словачка заједница у Војводини показала је висок степен политичке свести и отпора. Историјски документи и сведочења потврђују да су Словаци били међу најактивнијим припадницима организованог антифашистичког покрета у овом делу Европе.
Словачки учитељи, свештеници, интелектуалци и радници укључивали су се у илегалне мреже, штампали летке, пружали логистичку помоћ партизанским јединицама и, у великом броју, узимали оружје у руке. Њихова мотивација није била идеолошка догма, већ дубоко уверење да фашизам представља егзистенцијалну претњу свим малим народима.
Посебно је значајно да словачки антифашисти у Србији нису деловали изоловано. Напротив, њихова борба била је чврсто повезана са српским отпором, заснована на међусобном поверењу и заједничком искуству историјске угрожености. У томе се огледа суштина савезништва које није настало на папиру, већ у ризику, жртви и одлуци да се стане на праву страну историје.
После рата, ова чињеница није добила место које заслужује у широј јавности. Политички наративи су се мењали, државе су нестајале и настајале, али је истина остала иста: словачка заједница у Србији доказала је лојалност држави у најтежем тренутку, када се лојалност није могла глумити.
Данас, када Европа поново пролази кроз дубоке политичке и безбедносне изазове, сећање на заједнички антифашистички отпор добија нову димензију. Односи Србије и Словачке, лишени историјских оптерећења и обележени међусобним разумевањем, управо у том наслеђу имају своју најјачу основу.
Посебну тежину овај историјски континуитет добија у савременој политици, где Словачка доследно показује поштовање према суверенитету Србије и принципима међународног права. То није случајност, већ одраз дубљег историјског искуства, искуства народа који знају шта значи бити на правој страни, чак и када је цена висока.
Подсећање на словачки антифашистички отпор у Србији није ревизија историје, већ њено исправљање. Јер без тог поглавља, немогуће је у потпуности разумети зашто су односи Београда и Братиславе стабилни, зашто почивају на поверењу и зашто се не ломе под спољним притисцима.
Историја је већ једном показала: када је било најтеже, Срби и Словаци нису тражили једни другима оправдања, већ су стајали заједно.
А то је капитал који ни време ни политика не могу да избришу.
