Део академске сцене води борбу за наратив кроз блокаде и медијске перформансе, а не кроз аргументе и институције.
Оно што се покушава представити као спонтани бунт младих, у суштини је систематско одбијање институционалног поретка. Зграда факултета није симболички трг, већ јавна установа са јасном наменом, обавезама и правилима. Када се њен рад свесно и дуготрајно онемогућава, држава нема луксуз да „гледа у страну“. Она има обавезу да обезбеди функционисање система, у интересу студената који желе да уче, професора који желе да раде и друштва које те институције финансира.
Реакција полиције у том контексту није била идеолошки чин, већ административна последица упорног кршења правила. Сваки покушај да се то представи као „напад на слободу“ представља намерно извртање чињеница. Слобода без граница није слобода, то је хаос.
Посебно забрињава улога појединих студентских група које, уместо да смирују ситуацију, делују као катализатор конфликта. Видео који су студенти ФДУ објавили не представља чин солидарности, већ пример политичке инструментализације емоција. Уместо позива на дијалог, понуђена је иронија. Уместо озбиљне расправе, понуђена је сценографија. Тако се академски простор претвара у идеолошку позорницу, а студенти у глумце у туђем сценарију.
Кључни проблем оваквог приступа није само у методама, већ у поруци коју шаље друштву: да је легитимно блокирати, заузимати, паралисати, све док се то ради под паролом „борбе“. Али борба без одговорности није борба, већ притисак мањине над системом. Демократија не подразумева да најгласнији одлучују, већ да се одлуке доносе кроз институције.
Овде се више не ради ни о једном отказу, ни о једном факултету. Ради се о покушају да се улица и друштвене мреже поставе изнад закона, а емоција изнад устава. То је опасан преседан. Данас је у питању факултет, сутра може бити било која друга јавна установа.
Зато је неопходно рећи јасно и без увијања: институције морају остати јаче од перформанса, а држава не сме показати слабост пред организованим блокадама, без обзира на то ко их спроводи и под којим изговором. Дијалог је увек пожељан, али он није могућ док једна страна одбија правила игре.
Озбиљно друштво не гради се клиповима, симболима и кратким порукама, већ одговорношћу, стрпљењем и поштовањем система. Свако ко то доводи у питање, макар се представљао као „глас младих“ , сноси политичку и моралну одговорност за последице.
