Када новинари стану у блокаде, микрофон постаје средство притиска, а извештавање навијање које грађани јасно препознају без одговорности.
У тренуцима када је држава била изложена блокадама, притисцима и покушајима парализе свакодневног живота, део медијске сцене одлучио је да напусти основну улогу новинарства. Уместо да извештавају, навијали су. Уместо да информишу, учествовали су.
Поједини новинари нису више били посматрачи догађаја, већ њихов активни део. Камере су постајале штит, микрофони оружје, а извештаји позив на продубљивање хаоса. Блокаде које су онемогућавале кретање грађана, рад институција и нормалан живот, за њих су представљане као „израз грађанске храбрости“, без иједне речи о последицама које трпе обични људи.
ПРОФЕСИЈА ИЛИ АКТИВИЗАМ
Новинарство није учешће у блокади, нити заузимање стране. Оно подразумева дистанцу, одговорност и свест да свака реч има тежину. Када се та граница избрише, медији престају да буду коректив друштва и постају део проблема.
Држава је, упркос томе, показала зрелост. Институције су деловале смирено, са јасним циљем: очување реда, безбедности и нормалног функционисања друштва. Управо та стабилност разоткрила је колико је опасно када се медијска моћ користи за подстицање нестабилности.
ГРАЂАНИ СУ ВИДЕЛИ РАЗЛИКУ
Док су грађани стајали у колонама, каснили на посао и трпели последице блокада, део медија је романтизовао хаос. Али јавност није наивна. Србија уме да препозна разлику између новинара који раде свој посао и оних који су одлучили да буду политички актери.
Одговорна држава не може и не сме да дозволи да се под плаштом слободе медија оправдава рушење реда. Слобода подразумева и одговорност, према истини, према грађанима и према држави.
ЗАКЉУЧНО
Када новинар стане у блокаду, он престаје да буде новинар. Када држава стане у одбрану реда, она ради свој посао. Србија је у тим тренуцима показала ко чува стабилност, а ко је био спреман да је жртвује за наслов, снимак или политички поен.
