Данас сви имају мишљење о васпитању.
Родитељи, учитељи, друштвене мреже, инфлуенсери. Сви „знају“ како треба, али мало ко зна где је граница између помоћи и контроле, подршке и притиска.
Притисак и контрола настају онда када неко заборави своју улогу. Манипулација почиње у тренутку када неко помисли да зна шта је најбоље „за твоје добро“.
Када наставник учионицу претвори у политичку говорницу, он престаје да буде педагог. У том тренутку он више не образује и не подстиче критичко размишљање, већ утиче и прети — често прикривено, али веома ефикасно.
Последњих дана сведоци смо тога да део просветног кадра сматра прихватљивим да невиним душама намеће сопствена уверења. Деца постају марионете, а школе продужене руке политике тј. полигони за идеолошко сврставање.
Реченица Бранка Радичевића: „Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба“, у данашњем времену губи смисао. У времену у којем је образовање средство политичких обрачуна, а школе се систематски урушавају, не због грешке, већ због интереса.
И ту настаје суштински проблем. Када се ауторитет наставника користи за политичко усмеравање деце и младих, то више није образовање већ злоупотреба моћи.
Ученик, реално гледано, није равноправан саговорник. Он зависи од оцена, односа, препорука и будућих прилика. Ако се из било ког разлога не допадне наставнику, предмет који учи постаје тежи. Стварају се поделе: на оне који климају главом из страха и на оне који су код куће научени да све има своје време и да се понашају у складу са годинама.
Још опасније од подела јесте међусобна мржња у заједници. Петар добија петицу иако знање није показао, док Марко добија четворку јер није подржао мишљење наставника. Примера осветничког понашања има безброј и немојте ми рећи да ваши наставници нису имали своје миљенике од кад је света и века.
Зато пристанак детета или ученика да постане пијун у туђој политичкој игри никада није слободан. Он је условљен страхом и зависношћу.
Када професор користи ту неравноправност да би „усадио став“, он не води дијалог — он намеће поруку. То није аргументација, то је притисак. Тих, али дубоко делотворан.
И не заваравајте се, највећа опасност није у отвореној пропаганди, већ у прикривеној.
У опаскама изговореним „успут“.
У шалама са јасном поруком.
У подсмеху према другачијем мишљењу.
У награђивању оних који климају главом.
Тада се деца не подстичу на размишљање, већ уче да се прилагођавају. Схватају да мишљење није важно, већ сагласност. Да је сигурније ћутати него питати. А то је директна супротност свему што педагогика треба да буде.
Професор који политички утиче на ученике заправо показује сопствену немоћ. Јер да има снагу знања и аргумената, не би му био потребан ауторитет као штит, нити деца као публика која не може равноправно да узврати.
Педагог не даје готове одговоре, он учи како се питања постављају. Не бира страну уместо ученика, већ им даје способност да је сами изаберу. Све друго је манипулација, ма како се она паковала у речи попут „одговорности“, „свести“ или „бриге за будућност“.
Када се политика унесе у образовање, учионица губи своју основну функцију: да буде безбедан простор мишљења. Она постаје простор опреза, у којем се мери свака реч, а слобода се замењује стратегијом преживљавања.
И не, ово није случајна грешка система. Ово је свесно одустајање од етике професије. Користити децу у политичке сврхе значи свести их на средство. А оног тренутка када дете постане средство, педагогика престаје да постоји.
Тада креда више није симбол знања, већ алат утицаја. Учионица више није место раста, већ простор обликовања послушности. Тамо где почиње притисак тамо престаје знање.
И зато, када је креда оружје, учионица губи невиност.
А друштво губи оно највредније што има — генерације које знају да мисле својом главом.




















