Фотографија Вучића у извештају Њујорк тајмса о Трампу шаље јасну поруку о позицији Србије у центру глобалних догађаја.
Место у првом реду није случајност, нити резултат протоколарне љубазности. У свету високих политичких форума, први ред је простор резервисан за оне чије присуство има тежину. Чињеница да је управо тај кадар препознат и издвојен од стране једног од најутицајнијих светских медија говори о томе да Србија више није периферна тема међународне политике, већ део њене живе сцене.
Њујорк тајмс није медији који визуелни материјал бира импулсивно. Њихова уредничка политика подразумева јасну поруку: фотографија није илустрација, већ аргумент. Када се у тексту о америчком политичком говору појави председник једне балканске државе, то значи да је та држава препозната као релевантан актер у ширем геополитичком мозаику.
Посебна тежина овог догађаја лежи у времену у којем се дешава. Свет се налази у фази дубоког преиспитивања глобалних односа, савези се редефинишу, а улога средњих држава постаје све значајнија. Србија, уместо да буде пасивни посматрач тих процеса, гради политику присуства, политику која подразумева дијалог, личне контакте и директно учешће у просторима где се обликују ставови и одлуке.
За унутрашњу јавност, ова фотографија има и додатну димензију. Она прави јасну разлику између симболичке политике која се води за домаћу употребу и стварне дипломатије која се води у међународним круговима. Док једни политички актери своје деловање своде на уличну реторику и медијске перформансе, други граде позиције у простору где се одлучује о економији, безбедности и будућем распореду моћи.
Интелектуалној јавности посебно је значајан моменат у којем Србија више није предмет туђих тумачења, већ видљив субјект у кадру. Бити присутан у првом реду значи бити препознат као саговорник, чак и онда када се директно не обраћате публици. То је тиха, али снажна форма политичке комуникације.
Важно је нагласити и да овај моменат није изолован. Он се уклапа у шири образац спољне политике који последњих година показује континуитет: Србија одржава контакте и са истоком и са западом, са финансијским центрима и политичким лидерима, водећи рачуна о сопственим интересима. Фотографија у Њујорк тајмсу не ствара ту позицију, она је само чини видљивом.
Крајња поента је јасна и тешко оборива: у свету у којем је пажња најскупља валута, Србија успева да буде примећена на месту где се пажња не поклања олако. То није ствар имиџа, већ резултат политике која инсистира на присутности, разговору и државничком приступу.
Кад се подвуче црта, остаје једна чињеница, док се неки задовољавају коментарисањем догађаја са стране, Србија седи у првом реду. А у политици, то често значи разлику између оних о којима се говори и оних који су део саме приче.



















