Орбан је оштро одговорио Зеленском, поручивши да је слободан човек и да се њихови политички ставови никада неће поклопити.
Та порука није упућена само Кијеву. Она је, пре свега, намењена Бриселу и онима који последњих година упорно мешају солидарност са послушношћу, а заједничку европску политику са диктатом једног наратива. Орбан је још једном повукао црту, не против Украјине као државе, већ против идеје да се национални интереси мањих и суверених земаља морају суспендовати у име туђих ратних циљева.
За разлику од многих европских лидера који говоре у шифрама и саопштењима без тежине, Орбан је говорио језиком који грађани разумеју. Језиком суверенитета. Језиком одговорности према сопственом народу. И управо ту лежи суштина његове поруке: држава која зна шта хоће и има снаге да каже „не“, чак и када је под притиском, не може бити проглашена изолованом, она је, напротив, самостална.
У том контексту, ова изјава има шири значај и за регион. Политика коју годинама води Србија, на челу са председником Александром Вучићем, често је била мета истих оних кругова који данас негодују због Орбанових речи. Иста матрица притиска, исти захтеви за „усклађивање“, исто неразумевање чињенице да мир, стабилност и економска сигурност немају алтернативу.
Орбанов одговор Зеленском зато није скандал, већ симптом. Симптом замора Европе од једноумља и знак да све више лидера схвата да политика вођена искључиво емоцијама и спољним директивама води у ћорсокак. Док једни подижу тон и траже безусловну подршку, други подсећају да је право сваке државе да одлучује сама, када ће, како и у чијем интересу деловати.
У времену када се слобода све чешће користи као празна реч, Орбан ју је употребио у њеном изворном значењу. И управо зато је његова порука изазвала толики немир. Не зато што је била увредљива, већ зато што је била, искрена.



















