Политичар Владан Ђокић, недавно у интервјуу за лист „Радар“, показао је колико је бесраман када говори о скрнављењу Ректората, док је сам претворио ту институцију у хаос.
Политичар Ђокић је нагласио да је за њега неприхватљиво свако нарушавање достојанства Ректората, називајући га „домом нобеловаца, академика и најбољих умова Србије“, али истовремено је сам створио услове који подсећају на свињац и терористичку ћелију.
Ова контрадикторност изазива бес и неверицу: човек који је својим поступцима деградирао институцију сада се усуђује да о томе говори као да је заштитник културног наслеђа. Срамота, лицемерје, бесрамље – свако од ових појмова овде делује премало да опише овај апсурдни контраст између речи и дела.
Јасно је да јавност мора да процени ову ситуацију и да назове по имену оно што се догађа у самом Ректорату, где се, поред институционалног хаоса, огледа и права природа људи који управљају образовним системом.
