Блокадери и заговорници санкција присвајају медијски простор, гуше дијалог и нападају сваког ко мисли другачије у Србији без стида.
У последњим месецима сведочимо опасном феномену који све мање има везе са демократским дијалогом, а све више са идеолошким насиљем над јавним простором. Групе блокадера, самопроглашених демонстраната и гласних заговорника санкција и притисака на Србију понашају се као да им медијски простор припада. Као да су они једини легитимни тумачи стварности, једини дозвољени глас, једина „исправна“ истина.
Сваки покушај другачијег мишљења, свака појава здраворазумске, умерене или државотворне позиције, дочекује се са отвореним презиром. Уместо аргумената, етикете. Уместо дебате, линч. Уместо дијалога, вређање. Свако ко не понавља њихове пароле аутоматски постаје „ћаци“, „плаћеник“, „режимски бот“, или неко кога треба дискредитовати и ућуткати.
То више није активизам. То је медијски тоталитаризам.
Посебно је забрињавајуће што ови кругови не само да траже санкције сопственој земљи, већ и агресивно покушавају да ућуткају већину која не жели економско кажњавање народа, урушавање државе и спољни диктат. Њима није довољно да изнесу свој став, они захтевају да само њихов став постоји. Све друго мора бити понижено, исмејано или проглашено непријатељским.
Када се појави нешто ново, аутентично и здраворазумско, глас грађана који не желе хаос, блокаде и казну за сопствени народ, тај глас се одмах ниподаштава. Јер он руши њихову илузију да су „једини“, да говоре у име свих, да имају морални монопол над јавношћу. Истина их плаши, јер истина показује да Србија није њихов приватни пројекат.
Медији који некритички преносе само једну страну, дајући простор искључиво истим лицима, истим тезама и истим наративима, постају саучесници у гушењу плурализма. Демократија не подразумева да најгласнији владају, већ да сви имају право да говоре, без страха од етикетирања и јавног прогона.
Ово није борба за слободу говора, већ покушај да се слобода говора укине за све који мисле другачије.
Србији није потребна диктатура „морално супериорних“ активиста, већ отворен јавни простор у коме ће се чути и глас већине која жели стабилност, суверенитет и дијалог. Свако ко призива санкције, а истовремено покушава да ућутка сопствени народ, нема право да се представља као борац за демократију.
Истина не припада ни блокадерима, ни демонстрантима, ни самопроглашеним елитама. Истина припада народу. А народ има право да говори, чак и онда када им се то не допада.
