После Миодрага Влаховића, и Љубомир Филиповић отворено прижељкује Илију Срдановића на челу Србије и поручује: „Да поново завладамо тамо“.
После поруке Миодрага Влаховића да „Србију мора да води Црногорац“, стигла је још једна подршка Илији Срдановићу из Црне Горе. Овога пута Љубомир Филиповић не крије ни шта би волео да види после промене власти у Србији – „да поново завладамо тамо“.
Што се више приближавају избори, то постаје занимљивије не само шта блокадерско-студентска листа говори грађанима Србије, већ и ко изван Србије навија за њен успех и шта од њега очекује.
Најновија порука стиже из Црне Горе, од политиколога Љубомира Филиповића, који је на мрежи X написао да „једва чека“ да Илија Срдановић постане премијер Србије.
И није се на томе зауставио.
„Једва чекам да Срдановић постане српски премијер, да поново завладамо тамо, па да црногорски језик постане службени у Србији, да потпише Темeљни уговор са Црногорском црквом и да свима нама друговима из младости из либералног савеза и комитског покрета да пасоше да идемо и гласамо на свим изборима и да никад више не сиђе са власти“, написао је Филиповић.
Може се расправљати да ли је Филиповић провоцирао, иронизовао или се политички поигравао. Али не може се расправљати о томе шта је написао. А написао је: „да поново завладамо тамо“.
Управо те речи тешко могу да остану само још једна доскочица са друштвених мрежа када се ставе поред свега што је претходних дана пратило кандидатуру Илије Срдановића.
Јер само неколико дана раније Срдановићу је јавно аплаудирао и Миодраг Влаховић, некадашњи шеф црногорске дипломатије из времена Мила Ђукановића. Ни његова порука није била нарочито суптилна.
„Србију мора да води Црногорац, неизбјежно!“, поручио је Влаховић.
И тако смо за кратко време од „Србију мора да води Црногорац“ стигли до „да поново завладамо тамо“.
То су речи људи који Срдановићев долазак на власт у Србији очигледно прижељкују. А то отвара сасвим легитимно питање због чега га прижељкују и каква очекивања везују за њега.
Тим пре што се Срдановићево име већ појавило у причи која води право до политичког круга некадашњег председника Црне Горе Мила Ђукановића.
У јавности су претходно објављене поруке повезане са некадашњом председницом Врховног суда Црне Горе Весном Меденицом, у којима се Срдановић помиње као лекар код којег би требало отићи у Београд, као човек који наводно лечи Мила Ђукановића и као „наш од поверења“.
Ђукановић је то јавно негирао и рекао да Срдановића не познаје и да га никада није упознао. Због тога се навод да је Срдановић био његов лекар не може представљати као утврђена чињеница. Али објављена преписка постоји, као што постоје и јавне поруке људи из црногорског политичког миљеа који данас не крију задовољство могућношћу да управо Срдановић дође на чело Владе Србије.
Оно што, међутим, не захтева никакво нагађање јесте чињеница да део црногорског политичког и јавног простора отворено прижељкује такав исход.
Још мање је потребно нагађати шта Филиповић замишља после тога. Сам је написао: црногорски језик као службени у Србији, уговор са „Црногорском црквом“, пасоши његовим политичким истомишљеницима и њихово гласање на српским изборима.
Питање више није само ко подржава Илију Срдановића, много је важније питање шта од његове победе очекују они који му се толико радују.
