Председник СНС Милош Вучевић подсетио на августовско насиље и поручио да се напади на грађане и страначке просторије не смеју релативизовати.
Председник Српске напредне странке и саветник председника Србије за регионална питања Милош Вучевић поручио је да прошлогодишње августовско насиље, током којег су, према његовим речима, повређени чланови и симпатизери СНС-а, а страначке просторије нападнуте и спаљиване, не сме бити заборављено.
Говорећи за Јутарњи дневник РТС-а, Вучевић је подсетио на догађаје од 12. и 13. августа прошле године, наводећи да је у Врбасу дошло до тешких сукоба и напада на грађане, чланове и симпатизере СНС-а, док су наредног дана нападачи, како је рекао, на два места у Новом Саду напали просторије те странке.
„Ти дани се не смеју заборавити. Ови који су спроводили насиље, они их обележавају, замислите ту бруку, како се част брани тиме што сте хтели да спалите и убијете друге људе. Нека свако размисли и погледа снимке“, рекао је Вучевић.
Према његовим речима, дешавања су била толико озбиљна да су, како је оценио, могла да доведу до шире дестабилизације и сукоба у друштву.
Његова порука долази у тренутку када се у јавности поново воде полемике о одговорности за политичко насиље и границама политичког протеста. А управо ту се налази и суштина – протест је једно, а напад на људе и уништавање имовине нешто сасвим друго.
Ниједна политичка идеја не може бити оправдање за насиље.
Ниједно незадовољство не даје право било коме да физички напада другог човека, уништава његову имовину или покушава да страхом наметне политичку вољу.
И зато је важно да се о оваквим догађајима говори без обзира на то ко је жртва, а ко нападач.
Посебно је опасно када се покушава створити утисак да је насиље прихватљиво ако је усмерено против „погрешних“ људи. Данас су то просторије једне странке, сутра могу бити институције, редакције, породичне куће или било ко ко се не уклапа у жељену политичку слику.
Они који су прошле године гледали на насиље као на средство политичке борбе сада би морали да се запитају шта су заправо оставили иза себе. Политичка победа се не гради паљењем просторија, каменицама и физичким сукобима.
А још мање се демократија брани тако што се другом човеку одузима право да буде другачијег политичког уверења.
Зато Вучевићева порука није само страначка порука. Она је и упозорење да се граница мора знати.
Може се критиковати власт. Може се протестовати. Могу се захтевати промене. Али када протест пређе у насиље, када се људи нападају због политичког става и када се уништава имовина, онда више није реч о демократској борби, већ о опасном политичком примитивизму.
Србији нису потребне улице у пламену, већ институције које раде, политичка борба без насиља и друштво у којем нико не мора да страхује зато што припада једној или другој политичкој опцији.
Августовски догађаји зато не смеју бити избрисани из колективног памћења. Не да би се друштво поново делило, већ да би се јасно знало куда не смемо поново да идемо.
Јер ко заборави насиље, ризикује да му се оно врати.
А Србији је данас више него икада потребно да политичке разлике решава гласом, аргументима и изборима – а не ватром, песницама и улицом.
