Бесплатни хигијенски улошци, јефтинији лекови, бесплатни уџбеници и повољни станови, док се ређају обећања која лепо звуче, кључно питање остаје: ко ће све то платити и како ће заиста бити спроведено?
Програм студентске листе „Студенти побеђују“ све више личи на каталог популарних мера састављен тако да свако у њему пронађе понешто што му се допада.
Од бесплатних уложака и смањења ПДВ-а, преко продужења родитељског одсуства, па све до повољног становања и лекара у сваком селу, амбиције су очигледно велике, али је питање да ли иза њих стоји и озбиљан план реализације.
Посебно је занимљиво што се у јавности нуде конкретне погодности, док у скраћеном програму изостају јасне финансијске пројекције, прецизни рокови и разрађени механизми спровођења.
Уместо одговора на питање како би држава обезбедила новац, кадрове и институционалне услове за све најављене мере, грађани добијају читав низ обећања која звуче привлачно на папиру.
Човек би, читајући овакав списак, готово могао да се запита да ли је политички програм писан уз помоћ ChatGPT-а, тако што су набројане све теме које могу да изазову симпатије јавности, а затим од њих направљен привид свеобухватне државне стратегије.
Наравно, за то нема доказа, али сличност са генеричким списком лепо формулисаних жеља тешко је не приметити.
Није довољно обећати бесплатне уџбенике, јефтине лекове и станове за младе. Потребно је показати колико то кошта, одакле долази новац и ко преузима одговорност ако обећања остану само на папиру.
