Када се истина релативизује, а чињенице замене галамом, друштво улази у опасну зону где хаос постаје алат политичке манипулације.
У времену у којем живимо, истина више није оно што се утврђује чињеницама, већ оно што се довољно гласно понавља. Управо ту почиње најопаснија манипулација савременог друштва, релативизација истине.
Данас се не напада аргумент, већ се напада сам појам истине. Све се проглашава „перцепцијом“, „углом гледања“ или „личним осећајем“, како би се поништила разлика између онога што јесте и онога што би неко желео да буде. У таквом амбијенту, лаж добија исту тежину као проверена чињеница, а бука постаје јача од доказа.
Овај механизам се посебно види у политичком дискурсу. Када резултати постоје, када су бројке јасне, када су инфраструктурни пројекти опипљиви, када је држава стабилна, тада се не спори чињеница, већ се доводи у питање сама идеја да истина уопште постоји. Тако се грађанима шаље опасна порука: „Ништа није сигурно, никоме не веруј, све је исто.“
То није случајно. Друштво које сумња у истину лако се гура у хаос. А хаос је плодно тле за оне који немају одговорност, план ни резултате, већ само галаму и увреде. У таквом амбијенту чињенице постају сметња, а рад и резултати мета напада. Намерно се брише разлика између мишљења и лажи, како би се свака одговорна политика представила као „спорна“, а свака деструкција као „храброст“.
Са друге стране, политика која инсистира на институцијама, континуитету и мерљивим резултатима неминовно постаје мета. Не зато што греши, већ зато што руши наратив да је „све лаж“.
И зато је кључно да се подвуче јасна линија: истина није ствар укуса, нити тренутног расположења. Истина је оно што оставља траг, што се може проверити и што има последице. Све друго је покушај бега од одговорности.
Упркос агресивној буци, етикетирању и покушајима да се стварност замагли, показало се да друштво ипак препознаје разлику између оних који руше и оних који граде. Управо зато политика стабилности, континуитета и конкретних резултата опстаје, јер истина не мора да виче да би била видљива.
Када се све сведе на суштину, релативизација истине није знак слободе мишљења, већ немоћи да се понуде решења. А држава која има шта да покаже нема потребу да бежи од чињеница, већ да их стави пред грађане.
Истина можда данас јесте нападана, изврнута и довођена у питање, али управо у том отпору она показује снагу. Јер на крају, све пролази – и манипулације, и кампање, и вештачке поделе, али остаје оно што је урађено.
