У тој једној реченици сабрана је суштина политичке каријере Александра Вучића, али и кључна линија поделе на српској политичкој сцени.
Годинама уназад, Вучић је био мета. Не критике, већ омаловажавања. Не аргумената, већ подсмеха. Називан је свим и свачим, проглашаван неспособним, опасним, пролазним. Они који нису имали план, визију ни резултате, веровали су да ће се историја сама од себе окренути у њихову корист. Да ће „срећа“, притисак споља или улични хаос урадити посао који они никада нису били спремни да ураде, да раде.
Док су једни чекали да се нешто „деси“, Вучић је радио.
Док су други живели од парола, он је живео од рокова.
Док су губитници веровали у случај, победник је веровао у систем, дисциплину и непрекидан рад.
Није било лако. Србија коју је затекао није била земља стабилности, већ земља дугова, празних фабрика и пониженог самопоуздања. И управо ту је почела најжешћа кампања против њега, јер је покушао да мења ствари. Свако ко је дирао у устаљене интересе, ко је захтевао одговорност и резултате, морао је да буде нападнут.
Ипак, резултати су остали. Путеви нису нестали са насловних страна. Болнице нису постале „пропаганда“. Плате и пензије нису порасле случајно. Инвестиције нису дошле саме од себе. То није била срећа, то је био рад.
Зато је и данас, упркос свим нападима, једна ствар јасна:
Вучића не воле они који не верују у рад.
Вучића нападају они који верују да се власт осваја буком, а не одговорношћу.
Вучића омаловажавају они који никада нису понели терет одлука.
Политика, као и живот, на крају увек направи јасан биланс.
Губитници остају да објашњавају зашто „није било фер“.
Победници остављају резултате.
На крају, политика није питање среће, већ издржљивости. Није ствар у томе ко ће гласније викати, већ ко ће дуже и теже радити. Александра Вучића нису створили аплаузи, већ притисци. Нису га изградиле похвале, већ напади. И управо зато разлика остаје кристално јасна: они који верују у срећу чекају да други ураде посао уместо њих, а они који верују у рад, мењају земљу. Србија данас није резултат случајности, већ последица избора. А тај избор има име: рад, одговорност и резултати.
И зато ова реченица није парола. Она је дијагноза политичке сцене Србије:
Губитници верују у срећу. Победници верују у рад.
А грађани,они на крају увек препознају разлику.



















