У Војводини гомбоце нису само дезерт: оне су јестиво сећање на равницу, породицу и време кад се кувало са душом старих шпорета.
Кнедле са шљивама нису само слаткиш. У Војводини, где их одувек зову гомбоце, оне су мали јестиви споменик времену у ком су кухиње биле срце куће, а рецепти су се преносили без папира, „од ока и под прстима“.
Назив гомбоце није случајан. Остао је као тихи траг вишевековног прожимања народа у Панонској низији, када су се укуси, језици и обичаји мешали једнако природно као брашно и кромпир у чинији. Ипак, ма колико име звучало туђе, гомбоце су у Војводини постале домаће до последњег залогаја.
Основа је скромна: кувани кромпир, брашно, мало соли. Али права тајна је у односу, да тесто буде довољно меко да „грли“ шљиву, а довољно чврсто да се не распадне у води. Унутра иде зрела, тамна шљива, она која пушта сок и мирис чим се засече. Шећер и цимет су ствар кућног договора, негде се стављају, негде се верује само воћу.
Када кнедле испливају на површину, почиње други чин. Презле, лагано препржене, златне, миришу на стрпљење. Управо ту гомбоце добијају карактер, онај први хрскави залогај, па меко тесто, па киселкасто-слатка шљива која све споји у један укус детињства.
Некада су гомбоце биле цело јело, не само дезерт. Јеле су се споро, без журбе, често после рада у пољу или као награда недељом. Данас су можда ређе на трпезама, али кад се појаве, зна се да није обичан дан.
Гомбоце су подсетник да најјачи укуси не долазе из компликације, већ из времена, земље и стрпљења. И зато, ма како их звали, кнедле или гомбоце, оне и даље имају исту мисију: да на тренутак зауставе време.
