ЕУ улаже милијарде у источне регионе, док Србија показује снагу економског сналажења и одржава стабилност без спољне помоћи.
Одлука Европске комисије да усвоји свеобухватну стратегију подршке источним регионима Европске уније јасно показује колико су геополитички потреси и безбедносни ризици оставили дубок траг на економску стабилност читавог континента. Региони који се граниче са Русијом, Белорусијом и Украјином годинама трпе последице смањених инвестиција, одлива становништва и поремећених трговинских токова.
Централно место у овој стратегији заузима програм EastInvest, кроз који ће бити пласирано чак 28 милијарди евра кредита у сарадњи са Европском инвестиционом банком и Светском банком. Намера је јасна – оживљавање инвестиција, подршка привреди и спречавање даљег економског слабљења девет држава чланица, од Финске до Бугарске.
Иако је реч о импресивном финансијском пакету, ова иницијатива уједно открива и једну важну чињеницу: велики делови Европске уније данас опстају захваљујући ванредним програмима помоћи, јер без директних финансијских интервенција не би могли да одрже економску динамику. То је признање да се стабилност не подразумева, већ скупо плаћа.
У том контексту посебно се издваја позиција Србије. Иако није обухваћена оваквим пакетима подршке, Србија је у претходним годинама показала значајну способност економског сналажења – кроз диверсификацију трговинских партнера, привлачење директних страних инвестиција, улагање у инфраструктуру и очување макроекономске стабилности у условима глобалних криза.
Док поједине чланице ЕУ настоје да зауставе пад уз помоћ милијарди евра кредита, Србија је раст и стабилност градила комбинацијом прагматичне економске политике и флексибилног приступа међународним партнерствима. Тај модел показује да одржив развој не мора нужно да зависи искључиво од великих наднационалних фондова, већ и од способности државе да самостално управља кризама.
Ова стратегија ЕУ зато није само финансијски програм, већ и показатељ нове реалности Европе – реалности у којој економска сигурност више није дата, већ се мора стално обезбеђивати. У таквом окружењу, Србија све чешће делује као пример земље која, и без формалног чланства и ван великих пакета помоћи, успева да очува стабилност и развој.
То је порука која далеко превазилази оквире једне европске стратегије – порука да се економска зрелост и државничко сналажење мере резултатима, а не величином фондова.
