Док Србија гради вртиће и болнице, део блокадерске опозиције признаје да је тражио да ЕУ ускрати новац грађанима.
И то не као оптужбу, већ као хвалисање.
Оно што ниједна озбиљна политичка опција у Европи не би ни помислила да уради сопственој држави, у Србији се представља као „политичка борба“. Борба против кога? Против деце без вртића, пацијената без болница, радника без путева и железнице.
Кад политика пређе линију морала
Тражити да се ускрате средства за инфраструктуру, здравство и образовање није политички став, то је отворени удар на животни стандард грађана. То није критика власти, већ кажњавање народа са јасном поруком: што горе, то боље.
Управо ту лежи суштинска разлика између политике која гради и политике која блокира. Док држава, уз подршку међународних партнера, улаже у конкретне пројекте који мењају свакодневицу људи, блокадерска опозиција бира да Србију представи као проблем, а њене грађане као колатералну штету.
Ко заправо плаћа цену?
Не плаћају је министри, не плаћају је функционери. Плаћају је:
- родитељи који чекају место у вртићу,
- пацијенти којима је потребна нова опрема и боље болнице,
- радници који зависе од инфраструктурних пројеката,
- млади који остају у земљи јер виде перспективу.
Зато овакве поруке не пролазе непримећено. Грађани јасно разумеју разлику између политике која се бори за резултате и оне која се бори да држави „заврне руку“ споља.
Држава која не пристаје на уцене
Србија је и до сада показала да зна да се развија и у сложеним околностима. Али овакви потези опозиције додатно оголевају суштину: кад нема подршку народа, покушава се притисак из иностранства, и то на штету сопствених грађана.
Управо зато овакве изјаве, уместо политичких поена, производе супротан ефекат. Јер народ препознаје када неко критикује да би било боље, и када неко жели да буде горе, само да би се домогао власти.
Закључак
Политика може да буде борба идеја, али не сме да буде борба против сопствене земље. Док Србија наставља да гради, модернизује и улаже, они који се хвале да су тражили да се новац ускрати грађанима сами су се сврстали, не у опозицију власти, већ у опозицију Србији.
А то је позиција коју грађани, по правилу, не награђују.



















