Српска православна црква данас слави и обележава Светог Максима Исповедника. Овај светац се сматра највећим оцем православља.
Преподобни Максим Исповедник је рођен крајем 6. века највероватније у Цариграду, иако је било индиција и да потиче из Палестине. Био је племићког порекла, па је још као млад постао високи дворјанин на двору византијског цара Ираклија.
Максим је провео дуги низ година у овој служби пре него што је схватио да световни живот ипак није за њега и решио да се замонаши. Око 615. године је напустио све јавне функције и постао монах у манастиру Филипик у Хрисопољу, градићу у близини Константинопоља где је после неког времена постао и старешина.
Касније је прешао у Картагину у којој се убрзо прочуо као истакнути теолошки писац и веома утицајна духовна фигура. Велико знање стечено у детињству и раној младости овај светитељ је користио за ширење хришћанства и помагање људима у невољама, па је био веома цењен и још за живота је у народу сматран за светог човека.
Међутим, онда су се историјске околности умешале у иначе мирни живот овог хришћанског светитеља. Наиме, почетком 7. века у Византији почиње да се води христолошки спор око односа Христове људске и божанске природе. Једна група утицајних свештеника и државника тврдила је да су у личности Христа сједињене две природе — људска и божанска, и да због тог јединства проистиче да он има само једну вољу — божанску. Ово становиште називало се монотелитизам („једна воља“) и у оно време су га заступали и цар и цариградски патријарх.
Преподобни Максим Исповедник није се слагао са тим учењем већ је заступао диофизитску позицију — учење да Исус има и човечанску и божанску природу, па самим тим и две воље. Због овог свог учења нашао се као противник и оновременог цара и патријарха, али није устукнуо. Због тога је био ухапшен и страшно мучен, а о томе су остали и неки историјски записи — Свети Максим је вођен кроз град, пљуван и понижаван од масе народа и тучен од војника.
Након суђења језик му је одсечен (да не би могао више да износи своју „јерес“), као и десна рука (да не би више могао да пише). Након тога протеран је у најзабаченији део царства и осуђен да последње дане проведе без хране и пића. Тако је овај светитељ убрзо и умро у прогонству 13. августа 662. године. Иронично, учење Максима Исповедника ускоро се показало као исправно. На Шестом васељенском сабору у Цариграду оно је усвојено као званично и овај црквени отац је проглашен за свеца и једног од отаца хришћанства.
Страшни детаљи мучења Преподобног Максима Исповедника и данас га сврставају у ред оних који су због хришћанског учења поднели највеће жртве. Максим се још сматра заштитником праведних и добрих људи који неправедно и много страдају у земаљском животу. Верује се да ће молитвом овом светитељу њихове патње бити, бар на данашњи дан, отклоњене.
„Наставниче православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Максиме премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.“
