Када се туђа смрт користи као политички реквизит, саучешће престаје да буде чин људскости и постаје хладно прорачунат јавни наступ.
Трагедије би морале да буду тренуци у којима друштво застаје. У којима политика ћути, а људи говоре тишином, поштовањем и пијететом. Али у Бачком Петровцу, испред зграде општине, сведочили смо супротном – сценама у којима су жртве пада надстрешнице постале декор за политичку промоцију.
Трагедија која је однела људске животе требало је да буде тренутак тишине, достојанства и поштовања према жртвама и њиховим породицама. Уместо тога, у Бачком Петровцу је претворена у политичку позорницу.
Појављивање опозиционих активиста испред зграде општине, уз јавна „саучешћа“ пред камерама и пажљиво режиране изјаве, оставило је горак утисак да бол није био крајњи повод, већ средство. Саучешће се не изражава паролама, нити се туђа несрећа користи као платформа за политичке поруке.
Група активиста и политичких противника власти појавила се на месту које није изабрано случајно. Испред институције, уз симболе „саучешћа“, али и уз јасно препознатљив политички наратив, трагедија је добила нову улогу – да послужи као аргумент, као оптужница, као средство притиска. Камере су биле присутне, изјаве пажљиво формулисане, а емоције дозиране тачно онолико колико је потребно за јавни ефекат.
Поставља се питање: да ли је то заиста било саучешће или добро осмишљен политички перформанс? Јер искрена жалост не тражи бину, не тражи публику и не тражи институционалну позадину за фотографије. Она се не изражава паролама, нити се мери медијским дометом.
Најпроблематичније у свему јесте чињеница да су жртве, које би требало да буду изнад сваке политике, увучене у дневнополитички обрачун. Њихова имена и судбине постале су алат за стицање моралне надмоћи и за напад на власт, без обзира на то што породицама страдалих такви наступи не доносе ни утеху ни правду.
Овакви поступци остављају дубок траг у друштву. Они урушавају поверење у јавни говор и релативизују саму идеју саучешћа. Када се туђа несрећа користи као политичка валута, онда више није реч о борби за истину или одговорност, већ о борби за пажњу.
Управо ту се оголила суштина – уместо поштовања према страдалима, јавности је понуђен перформанс, а трагедија је сведена на још један алат у дневнополитичкој борби.
