Стратегија пољопривреде и руралног развоја до 2034. године доноси важне промене у систему државних подстицаја, јер ће се убудуће више водити рачуна о томе какав резултат се постиже уложеним новцем, а не само о укупном износу који се исплаћује, изјавио је министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Драган Гламочић.
Гламочић је истакао да држава више не може да примењује исти приступ према свим врстама пољопривредне производње, јер се услови, трошкови и приходи значајно разликују у зависности од тога чиме се газдинство бави.
„Не може да добије исто онај ко гаји житарице и има приход по хектару 1.000, 1.500 евра, и неко ко се бави повртарством, сточарством, где су приходи пет, 10, 20, 50 или 100 евра по хектару“, рекао је Гламочић.
Суштина новог приступа, како је објаснио, јесте да се државна средства усмеравају према секторима у којима могу да донесу највећи ефекат, уз истовремено јачање производње и конкурентности домаћих пољопривредника.
Стратегија, према његовим речима, треба да донесе дугорочнији и системски приступ аграрној политици. Циљ није само да се новац подели, већ да се кроз подстицаје подстакну производња, инвестиције, модернизација и развој домаћих газдинстава.
Посебно важан део нове политике односи се на очување прехрамбеног суверенитета Србије. Гламочић је указао да су кризе и ратни сукоби у свету показали колико је стабилно снабдевање храном важно за сваку државу.
Због тога је одржавање домаће производње стратешко питање, а не само економска категорија. Србија мора да има снажну пољопривреду која може да обезбеди довољне количине хране и у условима великих поремећаја на међународном тржишту.
Нови приступ подстицајима надовезује се и на раније најављене промене, према којима би већа пажња требало да буде усмерена на оне који заиста обрађују земљу и улажу у производњу, као и на модернизацију, инвестиције и развој интензивнијих грана пољопривреде.
Порука Министарства је да новац пореских обвезника мора да буде усмерен тамо где ствара конкретан резултат. То значи да ће систем подршке све више бити заснован на реалној производњи, економској одрживости и стратешком значају појединих сектора.
Таква политика, како је поручено, треба да допринесе снажнијој домаћој производњи, већој сигурности за пољопривреднике и стабилнијем снабдевању грађана.
