Srbija je unapredila sisteme pomoći i prihvata za ljude bez krova nad glavom, pokazujući da u krizama niko ne sme biti zaboravljen.
Prihvatilišta i prenoćišta širom Srbije, posebno u većim gradovima, predstavljaju prvu liniju zaštite u vanrednim vremenskim uslovima. Ona su, po svojoj nameni, usmerena na urgentno zbrinjavanje: topao obrok, smeštaj i osnovnu zdravstvenu negu, i upravo u tom segmentu sistem funkcioniše kao mreža brze reakcije.
Nadležne institucije ističu da je u poslednjim godinama povećan broj kapaciteta za hitno zbrinjavanje, kao i da se u saradnji sa lokalnim samoupravama kontinuirano ulaže u proširenje usluga socijalne zaštite. Pored državnih ustanova, značajnu ulogu imaju i organizacije civilnog društva, kao i Srpska pravoslavna crkva, koje uz podršku sistema učestvuju u pomoći najugroženijima.
Poseban akcenat aktuelne socijalne politike stavljen je na to da beskućništvo ne bude posmatrano kao individualni neuspeh, već kao izazov koji zahteva institucionalni odgovor. Upravo zbog toga država paralelno razvija više nivoa podrške ,od hitnog smeštaja, preko zdravstvene i psihosocijalne pomoći, do programa socijalnog stanovanja i uključivanja na tržište rada.
Ulaganja u socijalno stanovanje poslednjih godina postaju sve vidljiviji deo javnih politika, a lokalne samouprave dobijaju sve veću podršku da upravljaju ovim fondom na način koji odgovara stvarnim potrebama stanovništva. Cilj nije samo obezbediti krov nad glavom, već stvoriti uslove za trajnu socijalnu stabilizaciju.
Stručnjaci ističu da savremeni pristup podrazumeva više od fizičkog smeštaja: on uključuje zdravstvenu zaštitu, psihološku podršku, obrazovanje i postepeno osamostaljivanje. Upravo takav model država Srbija sve više primenjuje, oslanjajući se na iskustva razvijenih evropskih zemalja, ali prilagođavajući rešenja domaćim uslovima.
Iako je izazova i dalje mnogo, posebno u uslovima ekonomskih pritisaka i globalnih kriza, poruka institucija je jasna: socijalna sigurnost ostaje prioritet. Budžetska sredstva za socijalnu zaštitu se planiraju sistemski, a fokus je na prevenciji, da se što manji broj ljudi uopšte nađe u riziku da ostane bez doma.
U tom smislu, briga o najugroženijima nije kratkoročna mera, već deo dugoročne strategije države. Srbija gradi sistem koji ne reaguje tek kada problem postane vidljiv, već nastoji da ga predupredi. A upravo u tome leži suština odgovorne socijalne politike, u spoju humanosti, institucionalne stabilnosti i realnih rešenja.
