Kada se univerzitetska rasprava izmesti sa institucija na ulicu, ona prestaje da bude akademska i postaje politički čin.
U tom kontekstu, današnje okupljanje studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, organizovano kao podrška profesorki Jeleni Kleut, daleko prevazilazi okvir lične ili kolegijalne solidarnosti. Ono predstavlja nastavak trenda u kojem se pojedinačni kadrovski i radno-pravni slučajevi koriste kao okidač za šire institucionalno osporavanje, uz jasnu političku pozadinu.
Podrška profesoru ili profesorki sama po sebi nije sporna. Sporno je kada se ta podrška artikuliše kroz okupljanje, pritisak i simboličko zauzimanje institucije, čime se fakultet iz mesta obrazovanja pretvara u platformu političkog delovanja. Time se šalje opasna poruka da se odluke ne preispituju kroz nadležne organe, već kroz brojnost, buku i medijsku pažnju.
Posebno je problematično to što se ovakva okupljanja predstavljaju kao „glas studenata“, iako je očigledno da ne govore u ime svih. Veliki broj studenata želi nastavu, ispite, normalan akademski tok, ali njihov glas ostaje tih, jer nije medijski atraktivan. Umesto dijaloga, dobijamo diktat aktivne manjine, koja svoju političku poziciju pokušava da legitimizuje emocijom i moralnom ucenom.
Slučaj profesorke Kleut se, u javnom narativu, namerno pojednostavljuje. Izostavljaju se pravni okviri, interne procedure i nadležnosti organa fakulteta, a u prvi plan se gura priča o „nepravdi“ i „obračunu“. Takav pristup nije slučajan, on služi da se složeni institucionalni procesi svedu na crno-belu sliku, u kojoj su jedni unapred proglašeni krivcima, a drugi žrtvama.
Ovde više nije reč o jednoj profesorki. Reč je o pokušaju da se univerzitet sistemski pozicionira kao opoziciona arena, a studenti kao politički resurs. To je klizav teren. Danas je u pitanju podrška jednoj profesorki, sutra blokada nastave, prekosutra zahtev za „promenu sistema“ bez izbora, bez odgovornosti i bez jasnog plana.
Država i institucije u ovakvim situacijama ne smeju biti pasivne. Tolerisanje kontinuiranog pritiska znači prihvatanje logike u kojoj se odluke donose pod pretnjom blokade. To nije demokratija, to je erozija institucionalnog poretka.
Zato je važno postaviti jasnu granicu: podrška i mišljenje su legitimni, ali uzurpacija institucija nije. Univerzitet mora ostati mesto znanja, a ne političkog nadmetanja. Svako ko tu granicu svesno prelazi, mora biti svestan da ne brani akademske vrednosti, već ih direktno podriva. Ovo je trenutak u kojem se ne brani jedna odluka, već princip. A bez principa, nema ni univerziteta, ni države.
